Matija Bečković govori o tome kako je 26. oktobra 1961. u Beograd stigla vijest da je Ivo Andrić postao Nobelov laureat, ali i o razlozima zbog kojih je ona u ovdašnjim političkim krugovima dočekana prilično hladno.

- Bio sam tog dana na ulici kada se pročula vijest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu i svi smo pohitali ka Francuskoj 7. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Jedini koji nije bio uzbuđen bio je Ivo Andrić. Svi smo to shvatili kao priznanje svima nama, a Andrić je u svom starom mantilu i sa već izanđalom tašnom govorio kako bi želeo da sve to što prije prođe da bi se vratio za svoj pisaći sto. Meni se činilo da je bio uplašen... Andrić je znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci. Znao je opet, ako se pokrene priča o njemu, da će se svi najlakše složiti da je on gori od svih. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega. Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje - priča Bećković.

Krleža kandidat komunista

Komunistička vlast je kao najboljeg kandidata za Nobelovu nagradu vidjela Miroslava Krležu, ličnog prijatelja Josipa Broza Tita. Zabiljleženo je da je tada kompletna jugoslovenska diplomatija dobila nalog da radi u Krležinu korist. Akademik Radovan Vučković kaže da je Krleža kao marksista i komunista bio mnogo podobniji kandidat od Andrića.

- Andrić je između dva rata bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i to mu je kod tadašnje vlasti bila velika hipoteka - ističe Vučković.

On kaže da je nesporno da je Nobelova nagrada bila veliki trijumf Andrićevog života, ali i da je on zahvaljujući tom priznanju izbjegao da bude kamenovan.

- Već su bile počele da izlaze kritike da se ponavlja i da njegove knjige nisu na visini onih ranijih. Pomišljam da bi i hijerarhija naših velikana koju bi napravio gradski komitet izgledala drugačije da se nije umiješao Nobelov komitet. Tito nije primio Andrića odmah posijle dodjele nagrade već tek mjesec dana kasnije. Nisu bili zadovoljni ni njegovom besjedom u Stokholmu, gdje je on govorio o priči i pričanju, a oni su se nadali da će bar pomenuti samoupravljanje. I da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, Ivo Andrić je zaslužio priznanje jer je s obzirom na njegovu karijeru uspio da ostane živ - ističe Bećković, i dodaje:

- Sjećam se da je Andrić tog dana u Francuskoj 7 rekao: „E, sad je za dugo vremena sa Slovenima gotovo. Možda će nagradu dobiti još neki Rus ili Poljak, a ostali će na nju još dugo čekati" - prisjeća se Bećković. Press/DEPO PORTAL/a.k.