Piše: Bojan Bednar

Misleći da je to skroz kul, inovativno i podsticajno, Kusturica je, kao što je uostalom slučaj sa i pozamašnim delom njegove umetničke zaostavštine, plagirao najbolje primere agitpropa staljinističkog tipa. Njegova nakaradna nakana da buku i škripu mehaničkog svetog trojstva Bagera, Rovokopača i Kipera ugradi u zvuke čuvene "Karmine Burane", ovaploćena u scenariju koji bi Dodikove podanike trebalo da motiviše da svojim samopregornim radom i odricanjem izađu u susret svim opičenim zamislima svoga gospodara - kao što je i najavljeno, sprovedena je u delo. Sva lupetanja koja su se čula tokom njegove i Dodikove govorancije bačena su potpuno u zasenak onim što je usledilo, a zbunjenoj raji Višegrada ostalo je samo da se čudi gledajući mašinčine koje su svojim neusklađenim mehaničkim pokretima slavile rad novog, slobodnog, odvažnog šumskog čoveka - zrelog, prezrelog za kolhoz, dok na bini iza njih piče puleni dirigenta Bojana Suđića, nekada poznati pod ponosnim imenom Simfonijski orkestar i hor Radio-televizije Srbije.

U inat svim kritikama na račun sumanute ideje da se o trošku poreskih obveznika izgradi scena za Kusturičine megalomanske vizije, građevinske mašine besprekorno su izvodile svoj ples pokazujući svu umešnost svojih operatera. Tako se, slično sajamskim prezentacijama, moglo videti kako bager nepogrešivo može da se kreće napred, pa u rikverc, pa opet napred, pa opet u rikverc i tako onoliko puta koliko poželite. A tek pokretljivost mehaničke "šape" rovokopača i mogućnost da se kabina (u oba smera!) okrene oko svoje ose! Nedostajalo je samo da, na Kusturičinom tragu, neka kamiončina poleti. Čitav imbecilni performans, kroz svoje mafijaške naočari za sunce i obučen u blistavo odelo, uz povremeno udaranje takta nogom, iz prvog reda posmatrao je Milorad Dodik, carski zavaljen u stolicu i carski raspoložen, čestitajući sebi što je svoje sluge (ponovo) zavrnuo za ozbiljnu kintu

Čitav cirkus prethodno je pravdan sumnjivim objašnjenima da se ova svojevrsna Vavilonska kula slobodarskog prekodrinskog naroda srpskog gradi ne bi li se na dostojan način odala počast - kako se kreativno i potpuno glupo izrazio Aleksandar Džombić - "najvećem književniku Republike Srpske". Osim pozamašne svote novca koje će požderati i površine koju će zauzimati, Andrićgrad bi Kuli trebalo da se približi i po multikulturalnosti koji će, navodno slaviti. Biće izgrađen mešavinom predotomanskog, otomanskog, austrijskog i neoklasicističkog stila, a centralno mesto će, kao da bi moglo drugačije, zauzimati srpski srednjovekovni dvor i pravoslavna crkva. Dakle, osim za Srbe, a potpuno suprotno idejama koje promoviše "Na Drini ćuprija", u Andrićgradu biće malo mesta za ostale.

Uostalom, da drugi, svojom krivicom, nisu ni planirani ni dobrodošli, nagovestio je sam Kusturica rekavši da renesensa "na ovim prostorima" nije ni mogla da dođe do izražaja "zbog otomanske imperije". Zato je tu on, da ispravi istorijsku nepravdu. Pored toga Kusturica nije zaboravio da opasulji okupljeno Srpstvo kako je Andrić zbog izjašnjenja o svojoj nacionalnoj pripadnosti "izdajnik" u očima jednog naroda. Andrić, dakle, pripada samo Srbima, kao što Andrićgrad i sav profit koji će donositi, po mokrogorskom scenariju, pripada samo Kusturici. Zbog toga su dva bratska grada, postojeći Drvengrad i Andrićgrad koji bi Dodikovi podanici tek trebalo da izgrade, već povezani uskotračnom prugom, koja bi Kusturičinoj potrebi za renesansom trebalo dodatno da utisne pečat autentičnosti. Ta glad za autentičnim oličena u opsednutosti izgradnjom velikih scena na otvorenom može se tumačiti Kusturičinom željom da u postprodukciji što manje koristi specijalne vizuelne efekte. Ostaje zato nada da Kusturica jednog dana neće poželeti da snimi film o "oslobađanju" Srebrenice. Živu, pravu, motivisanu vojsku će mu Dodik obezbediti lako, ali šta kada Kusturica bude zahtevao žrtve?

KUSTURICA O ANDRIĆU I KAMENGRADU (Live in Visegrad)

Grad koji je prethodio gradu u kome nastaje ratna ekonomija (koja danas pokreće svet), inspiracija je za Andrićgrad. Grad utopija vraća nas na početak istorije ljudskog udruživanja, ali i u njegovo najsvetlije doba, kraj srednjeg veka i početak renesanse.

Da je kojom srećom ovde postojao „željeni grad“, da je unutra stvarano pamćenje, možda bi i naša dramatična istorija bila blaža. Naša svirepa osećajnost bila bi potrošena, jer ljudska osećanja koriguju ulice pod pravim uglom, trgovi ukrašeni anđelčićima i klasičnim junacima, gde vladaju helenske proporcije, a karakteristike i namere države projektuju kroz stroga pravila gradnje.

Otkuda ovolika popularnost mosta na Drini, pitao sam se posle toliko viđenih mostova po svetu? Njegova nesporna lepota, ravnomerni lukovi, rasponi visina, sve je spoj orijenta i helenske sklonosti ka meri i proporciji. Slava ovog mosta nastala je u oskudici konkurencije u lepoti, u nedostatku grada oko njega.

U takvom gradu koga nema, školovao se i odrastao je Ivo Andrić, baš on je kasnije islikao najmaštovitiju ali i najpotresniju sliku našeg života i istorije... Čitajući Andrićev Višegrad, stvorili smo sliku grada koga nema u realnosti.

Grad koji pravimo na ušću nastao je u literaturi Ive Andrića, najvećeg umetnika među Južnim Slovenima. Naša želja je da duh velikana ostane uokviren kao najznačajnija slika o nama, kroz funkciju Andrićgrada, kome ne treba vojska, gde se umesto žita čuva kultura.

Da je Andrić danas živ, zvali bi ga „kontroverzni umetnik“, za jedan balkanski narod bio bi izdajnik, jer je u ličnu kartu upisao pripadnost drugoj naciji, pre toga bio je član Mlade Bosne, pa kraljevski ambasador, a na dodeli Nobelove nagrade nije govorio o samoupravnom socijalizmu...

Sigurno je da ćemo podići grad za pamćenje istorije, grad koji će nas štititi od surove istorije, čija smo mi deca.

E-novine/DEPO PORTAL/a.k.