Izvor: Al Jazeera Balkans/Autor: Tomislav Marković

Ljubav prema svom narodu i svojoj državi postala je dogma u koju se ne sme sumnjati. Zaklinjanja u ovu specifičnu vrstu erosa su svakodnevna pojava - kako u medijima, tako i svakodnevnom životu.

Ljubav prema otadžbini i naciji je neupitna vrednost, stvar zdravog razuma, najprirodnija emocija koja se ne dovodi u pitanje, to je jednostavno nešto što se podrazumeva. Kako pre neki dan lepo reče dramski pisac Siniša Kovačević: "Rodoljublje ili patriotizam je osećanje koje je podrazumevajuće, pri čemu odnos prema otadžbini spada u one prelepe iracionalne ljubavi, poput emocije prema roditeljima, detetu ili partneru."

Toliko se priča o toj ljubavi da bi se reklo kako je postala sveprisutna, kao vazduh. Pošto je narod sačinjen od mnoštva pojedinaca, logično bi bilo očekivati da se narečena ljubav u punom sjaju ispoljava u njihovim međusobnim odnosima, da tu sve vrca od empatije, razumevanja i brige za druge. Jedino što je to teško primetiti u svakodnevici. Kao što je pevao Bora Čorba pre nego što je postao četnik: "Teoretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi..."

Patriotizam na djelu

Recimo, u Beogradu živi više od 2.000 beskućnika, a postoji samo jedno prihvatilište koje može da primi jedva stotinjak osoba. Za normalan život pre svega je neophodan krov nad glavom, imali su ga i pećinski ljudi, ali izgleda da to ne važi za naše društvo.

Ovde svako ko ima bilo kakvu moć maltretiranje podređenih doživljava kao profesionalnu obavezu, svejedno da li je u pitanju vlasnik firme, direktor, politički funkcioner ili radnik na šalteru

Nadležni funkcioneri, koji, naravno, vole svoj narod do imbecilnosti, ne preduzimaju ništa da pomognu beskućnicima, a ni rodoljubivi sugrađani se nisu pretrgli od inicijative. Možda beskućnici nisu Srbi, ko zna?

Istraživanje Saveza samostalnih sindikata iz 2012. godine pokazalo je da četvrtina radnika trpi zlostavljanje na poslu, popularni mobing. Rezultati i nisu tako porazni kao što mogu da se učine na prvi pogled, jer ovde svako ko ima bilo kakvu moć maltretiranje podređenih doživljava kao profesionalnu obavezu, svejedno da li je u pitanju vlasnik firme, direktor, politički funkcioner ili radnik na šalteru.

Čemu uspinjanje na društvenoj lestvici ako ne možete sa svoje prečage da pljuckate na one koji su ispod vas? Možda to famozno rodoljublje podrazumeva izvesnu dozu sadomazohizma? I to je neka vrsta ljubavi.

U poslednjih 10 godina u Srbiji je 327 žena ubijeno u porodičnom nasilju. Dobro, možda su tih 327 ubica neki izrodi, izdajnici roda svog i autošovinisti. Međutim, istraživanje mreže Žene protiv nasilja Evrope pokazalo je da je svaka druga žena u Srbiji imala iskustvo nasilja u porodici. Pedeset posto nije mali procenat, to ozbiljno dovodi u pitanje rodoljubiva osećanja našeg življa, prevashodno muškog.

Možda su ti silni nasilnici zaista patriote, vole ceo srpski narod, ali sa jednim sitnim izuzetkom - sopstvene žene. Mnogo je lakše voleti apstraktni narod nego konkretno ljudsko biće, otuda i popularnost rodoljublja. Uostalom, nijedan muški siledžija ne živi s narodom pod istim krovom, a nije ni pametno muštrati narod, jer je daleko brojniji, jači i može lako na siledžijstvo da uzvrati organizovanjem hajke ili linča.

Možda su ti silni nasilnici zaista patriote, vole ceo srpski narod, ali sa jednim sitnim izuzetkom - sopstvene žene. Mnogo je lakše voleti apstraktni narod nego konkretno ljudsko biće, otuda i popularnost rodoljublja

Prošle godine u Srbiji je bilo 6.502 prijave za nasilje nad decom, diskriminacija manjina je svakodnevna pojava, Romi se tretiraju kao niža bića, LGBT osobe kao bolesnici i neprijatelji zdravih rodoljuba, osobama sa invaliditetom se uskraćuju obrazovanje i zaposlenje, nebriga prema pacijentima je normalna pojava - primera ima na stotine, moglo bi se nabrajati do sutra.

Posezanje za statistikom nije ni neophodno, dovoljno je da malo pogledate oko sebe. Jeste da ste patriota, da bezgranično volite svoj narod, ali budite iskreni prema sebi - ponekad nije lako biti okružen tolikom ljubavlju. Pogotovo ako niste tajkun ili politički moćnik, ako ste ikad bili potrebiti i slabi, nemoćni i nezaštićeni - znate o čemu govorim.

Ili ako se, daleko bilo, po nečemu izdvajate iz sredine, ako štrčite pameću, obrazovanjem, talentom i znanjem - onda nema potrebe da vam bilo šta pričam, sve ste već osetili na svojoj koži. Mržnja prema sposobnima je oduvek bila okosnica sistema (bez obzira na trenutno političko uređenje), takoreći obeležje nacionalnog identiteta.

Nastavak teksta čitajte OVDJE. 

(DEPO  PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)