Piše: Ljiljana Jokić Kaspar

Zato predlažem da se danas na silu uzme krv (najmanje dve litre) od onoga ko je predložio akciju davanja (ženske) krvi kao doprinos proslavi Osmog marta. I da nam se svi muški članovi vlade i svi političari zajedno sa predsednikom Borisom Tadićem pre dobrovoljnog davanja krvi (neka bude po pola litre) javno izvine što nisu uradili ništa u korist žena za vreme svog mandata. Posebno da se izvine mladim majkama i ženama što su ih stavili u tako težak položaj da ne mogu ni decu da rađaju

Kada sam danas pročitala u novinama da će se u Beogradu povodom Osmog marta, međunarodnog praznika žena, između ostalog organizovati i “promocija dobrovoljnog davanja krvi” od strane poznatih žena, shvatila sam kolika je glupost i bezočnost vlasti koja hara Srbijom. U najmanju ruku ova sumanuta ideja je neukusna. Biće za ovaj Osmi mart (obećava se dalje u tekstu objavljenom na stranicama lista Danas), na ulicama Beograda bazara sa ženskim rukotvorinama, cveća i sveća, koncerata, humanitarnih aukcija i javnog kerebečenja, ali da je neko zamislio proslavu na kojoj će me “počastiti” pozivom da dobrovoljno dam krv je suludi i kretenski rezultat društveno patološke izopačenosti!

Pretpostavljam da će svaka dobrovoljna “davateljka” kad izađe iz kola za hitne intervencije (a posle svojevrsnog krvoprolića), dobiti bar jedan crveni karanfil. E sad taj karanfil može biti vrlo diskutabilan jer može završiti na nezgodnom mestu. Ali valjda će znati kako da se zakite one koje se budu odazvale ovoj budalaštini. Sram bilo onoga ko je tako zamislio proslavu osmomartovskog praznika koji ustvari nikada ni u prošlosti nije ni bio praznik, već društvena sprdačina sa milionima žena u socijalističkoj Jugoslaviji. Mislila sam da su kič, licemerje i lažna solidarnost nešto najgore što žene zaslužuju, ali upravo vidim da postoji i nešto mnogo gore.

Danas je u Srbiji više nego odvratno slaviti osmi mart i istovremeno potpisivati peticiju „za bebe“, to jest smanjivanje PDV na bebi hranu i opremu, kada se zna da je to zadatak vlade i države. Za koji će im i milion potpisa kad mogu da donesu odluku za pet minuta i gotovo! Ali onda ne bi bilo frke, proseravanja i slikanja raznih poznatih, „humanih“ i za natalitet zabrinutih političara i građana. U ovoj državi vladu i svakog političara zabole za bebe i za majke i za žene, jer da nije tako ne bi taj visoki PDV postojao godinama. A zna se kako danas žive žene u Srbiji - neopojano loše i lošije nego ikada.

Ovih dana sam upoznata sa problemima nekih samohranih majki koje su ostale bez posla i nikako ne mogu da dobiju nikakvu pomoć od države, jer žive u zajedničkom domaćinstvu sa svojim roditeljima. Obaška što su roditelji penzioneri i što nemaju dovoljno ni za sebe, a kamoli za svoju odraslu decu i unuke. Itekako bi te žene živele samostalno kada bi mogle da plate svoje podstanarske sobe i stanove. Ne žive one sa roditeljima zato što hoće, već zato što moraju. Ali kog to zanima. Možda one socijalne službe koje gledaju da zakinu razvedene, samohrane i siromašne žene koje zalud obijaju njihove pragove, jer te službe često sprovode instrukcije lokalnih vlasti da bi što više novca ostalo u opštinskoj kasi.

Uostalom, žene u Srbiji danas za iste poslove zarađuju mnogo manje od muškaraca. Neću da pišem o svakodnevnom ubijanju žena po kućama, stanovima i javnim mestima, o tome dovoljno govore crne novinske hronike i statistike po kojima ih muževi, ljubavnici i bivši muževi ubijaju i trebe kao vaške. Metak, nož i sekira su uobičajeno oružje u rukama jačeg. I uvek se ispostavi da su se žrtve žalile i na vreme obraćale policiji za pomoć, a kada su zbog nepružanja zaštite stradale, niko nikada za tu nebrigu i neprofesionalizam nadležnih nije odgovarao. Po meni je ravnodušnost i uskraćivanje pomoći policije žrtvama krivično delo, ali nije u Srbiji.

O bezočnom izrabljivanju zaposlenih žena od strane poslodavaca da ne govorim. Probaj da se žališ na mobing, završićeš sa otkazom na ulici. Neću da govorim ni o osujećenosti rađanja i majčinstva koje se osporava skoro svakoj zaposlenoj ženi. Retko koja (osim možda u državnoj službi) sme da ode na porodiljsko odsustvo, jer u tom slučaju ostaje bez posla. Poznato je koliko privatnici izrabljuju svoje zaposlene, ali kada su u pitanju žene to je mnogo drastičnije. Mnoge zaposlene žene nemaju kome da ostave decu na čuvanje, jer su obdaništa prebukirana. Kako je to moguće kada imamo tako malo dece i kad vlada bela kuga? Po svemu sudeći mlade majke su najčešće nezaposlene. Ulicama naših gradova se mogu videti kako guraju u skupocenim kolicima svoje bebe neke srećne, mlade majke koje žive pristojno, najčešće zato što ih neko drugi izdržava - imućni roditelji, ili dobro situirani muževi. Sigurno nisu zaposlene jer bi u protivnom u radno vreme bile na poslu, a ne na ulici, parku i šetalištu.

Žene danas u Srbiji imaju mnogo više razloga za brigu, nezadovoljstvo i patnju nego što su to imale njihove majke. Samo neka mi neki mudroser ne kaže da je socijalizam bio blaži prema ženama. Kada se završio Drugi svetski rat, a bivše partizanke sustigao bebibum, okončala se i njihova društvena emancipacija tako što su masovno završile u kuhinji. Shvatajući da se samo od muževljevih plata neće pristojno ni najesti, a kamoli živeti, žene su se masovno zapošljavale i počele da kuluče u svim pravcima. Stvarnost je bila gadna i radna - posao, kuća, deca, familija, lenji i neemancipovani muževi. Ali tada se živelo drugačije, fingirala se sloboda i ravnopravnost polova. Danas nema fingiranja, institucije koje se bave ravnopravnošću polova i svega onog raspoređenog po raznim ministarstvima, služe za lične potrebe političkih elita. Nisam nikada čula da je bilo ko bilo šta uradio za ono za šta je plaćen.

A bilo bi glupo podsećati se nekadašnjih javnih proslava, tona cveća po ulicama i cvećarama koje se prodavalo kao alva, besmislenih ukrasa, jeftine bižuterije, kozmetike sumnjivog kvaliteta i kičerski neduhovitih čestitki koje su muškarci kupovali i poklanjali svojim ženama, koleginicama, radnicama i uglavnom zaposlenim ženama. Sindikati su u skladu sa materijalnim mogućnostima fabrika, firmi i preduzeća poklanjali svojim radnicama onoliko koliko su hteli. Bogate firme su organizovale turistička putovanja, šopinge po svetskim metropolama. Putovalo se za osmi mart svuda. Nezaposlene su kao i uvek radile po kući, kuvale i dočekivale pijane i polupijane muževe koji su obavezno na taj dan zaglavili na proslavi u preduzeću. Osmi mart je bio i ostao najlicemerniji i najbesmisleniji praznik namenjen ženama u kome su najviše uživali muškarci. Uglavnom su se napijali i verbalno iživljavali jer božemoj, šta će ženama i taj jedan dan u životu samo da imaju materijala da se prave važne. Zato predlažem da se danas na silu uzme krv (najmanje dve litre) od onoga ko je predložio akciju davanja (ženske) krvi kao doprinos proslavi Osmog marta. I da nam se svi muški članovi vlade i svi političari zajedno sa predsednikom Borisom Tadićem pre dobrovoljnog davanja krvi (neka bude po pola litre) javno izvine što nisu uradili ništa u korist žena za vreme svog mandata. Posebno da se izvine mladim majkama i ženama što su ih stavili u tako težak položaj da ne mogu ni decu da rađaju.

E-novine/DEPO PORTAL - BLIN