Piše: Goran Necin (e-novine)

Ove godine, prilikom otvaranja 51. Sabora trubača u Guči, festivalsku zastavu na jarbol je podigao ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin. Isti onaj, koji je onomad drugovao i slikao se sa klerofašističkom menažerijom iz Obraza u bratskom zagrljaju i koji proračunato, ni malo sofistički u stvarnost pokušava da implementira svoju perverznu političku smernicu virtualnog gubernatora Srbije.
"Guča je postala jedan od simbola Srbije i njenog identiteta. Danas je ona prestonica Srbije, gde je Guča, tu je praznik života" – kazao je Aleksandar Konuzin okružen lokalnim političkim dživdžanima pod festivalskim stegom prilikom otvaranja 51. Sabora trubača u Guči. U nastavku svoje kratke izjave, ruski ambasador je bahanalije na planini Jelici čini se ispravno definisao te ovu paradu trumpetara nazvao - praznikom Srbije, srpskog karaktera, kulture i srpstva uopšte.

Ko ne razume Guču, ne razume ni populizam: U poslednjih dvadesetak godina, bahanalijama u Guči prisustvovali su brojni politički čelnici iz Srbije, Crne Gore i Republike Šumske. Valja napomenuti da se razularenom puku pod šatorima, na primer, nikada nije pridružio Slobodan Milošević, kao što ranije nije ni Josip Broz Tito. Na početku svog postojanja Sabor je ostajao neželjena zona za političare iz velike Jugoslavije jer je Guča, zbog šajkača i srbovanja, bila na glasu kao festival nacionalista sa četničkim simbolima, dok je mnogima jednostavno parada bila sinonimom za primitizam što je svojevremeno bio sasvim dovoljan razlog da se čovek ne poželi da  nađe na takvom mestu i u takvom društvu. No, već početkom devedesetih godina prošlog veka, stvari će poći u sasvim suprotnom pravcu. Kompilacija novih političkih pravila, kulturnih i etičkih vrednosti, te krvavi međuetnički sukobi na prostoru bivše velike Jugoslavije, do temelja su razorili srbijansko društvo.

Upravo u tom periodu, kao nukleus u kojem se sublimiše primitivitet iz nekoliko različitih društvenih oblasti, nacionalistička priredba - Sabor trubača u Guči evoluiraće od trivijalne četničke terevenke do društvenog fenomena koji će se potom na nacionalnom nivou, pored ostalog, prvenstveno i u najvećoj meri ultimativno eksploatisati radi raspirivanja večito dobrodošlog nacionalizma u predpolitičkom društvu delikventne države poput Srbije, za promovisanje  nakaradnog kulturnog obasca i provincijalizma uopšte, ali i radi prikupljanja pijanih poena od strane gotovo srbijanskih političkih partija.

Kroz gučanske šljivike i livade, šumarke i jaruge, prošlo je sila srpskog oportunističkog plemstva. Tako su se 2000. godine, na Saboru, svoji na svome, pojavili i haški optuženici: Ratko Mladić, Nebojša Pavković i Dragoljub Ojdanić. Što se tiče Dragana Davida Dabića - nepostoje nikakva saznanja da je u to i slično vreme tihovao u tim predelima, mada moguće je. Ipak, ako se odvažimo te zaištemo iskustvo transcendentalne logike možemo pretpostaviti: da je bio onomad na Saboru i opsluživao raju za štandom sa svadbarskim kupusom, maskiran u Džejmija Olivera. Autentična atmosfera planine Jelice inače je pravi je magnet za brojne ratne zločince i koljače. Tako je još od Drugog svetskog rata. No, u poslednjih nekoliko godina, proredila se slična hard core klijentela, bar ona najatraktivnija. Njihova mesta pod kafanskim šatorom popunili su neki drugi.

Desetak godina kasnije, gučanski pašnjaci iznedrili su svoje nove junake. Pošto je populizam integralni deo političke platforme svih političkih partija u Srbiji, a sve češće i lajtmotiv njihovog delovanja, poslednjih godina vukojebinu na planini Jelici pohodili su bezmalo svi srbijanski politički lideri.: ultradesničari, demokrate, liberali... No, pomenuti su još od onomad skloni političkom egzibicionizmu i posezanju za sličnim "čardacima ni na nebu ni na zemlji", mada tim neukusnim populističkim akrobacijama u suštini teško uspevaju da pazare votaroša viška, dok neki u vezi s tim čak evidentiraju i štetu pošto zavire u svoj politički ceker nakon povratka iz Guče. Kakogod, kakofoniju njihovih zabavno-političkih prdeža interpretiranih tokom posete Guči, građani su prinuđeni da slušaju danima, pa i nedeljama, a to nije ni malo prijatno za svakog za nešto razuma i moralnih vertikala.

A na vašaru:  Upravo traje 51. po redu festival trumpetara. A tamo... Bilo je saboraša koji su se setili tradicionalnih maskota alkoholijade u Guči - srbijanskog ministra za infostrukturu i njegovog predhodnika, Milutina Mrkonjića Mrke i Velimira Ilića Lampeka. Anonimni trumpetari su im čak posvetili i specijalni stih: "Nema Velje, a nema ni Mrke, saboraši obesili brke..." -  aludirajući na činjenicu da pomenuti dvojac ove godine nije učestvovao u zvaničnom otvaranju Sabora.

Kulise vašara u Guči godinama su identične. Tako je i ove godine. Šatre, cisterne piva, prasići, jagnjići... Šatorske igračice, u gaćicama sa šljokicama skupljaju bakšiš od pijanih mušterija. Neretko, čitave porodice su predane ovom bizarnom načinu zarađivanja novca, pa se tako može videti kako majka drži bebu u naručju, dok se starije ćerke uvijaju ispred trubačkog orkestra i pomamljenih pijanaca. Guču su preplavili i prosjaci. Ima ih na svakom koraku, na ulici, u kafanama, pod šatrama. Prosjače deca od tri-četiri godine i starije žene koje u naručju nose bebe. Po ulicama i puteljcima leže pijane osobe, mnogi kontuzovani od alkohola i u dubokom snu. Primetićemo da je ipak, pored svega navedenog, do sada najbizarniji momenat ovogodišnjih bahanalija - pretvaranje lokalne "Prosvetine" knjižare "Branko Radičević" u roštiljsku tezgu.

Šarolikih družina kloniranih babuški koja saboruje, tradicionalno je i na meti pljačkaša. Tako na primer, prenoćište kod lokalnih geaka po otomanu staje 30  evra, dok je istovremeno u nekakvom etno-selu pokraj Guče za istu uslugu potrebno čak 50 evra. Nakon što ime je izvesna fabrika alkoholnih pića darivala cirka deset alkometara, policajci zaduženi za bezbednost saobraćaja u okolini Guče poklon su shvatili dovoljno ozbiljno i pristupili izvršavanju svojih radnih zadataka. Samo u toku prve saborske noći, policija je evidentirala 88 prekršaja, privela 20 vozača koji su isključeni iz saobraćaja jer upravljali pijani, dok su trojica vozača odvedena na trežnjenje u obližnji Čačak.

Guča je nekome tast, a nekome maćeha:  Da većina javnosti poznatih narodnjačkih "zvezda" ne voli da svira k..., već isključivo za keš, nije nikakvo iznenađenje. Evo jednog primera koji ilustruje kako je "najveseliji srpski festival" nekome tast, a nekome maćeha. Folk pevač Miroslav Ilić poznat pod pseudonimom "Slavuj iz Mrčajevaca", a u poslednje vreme sve više prepoznatljiv kao tast ministra odbrane Dragana Šutanovca, veseli se nastupu na nekoj od bina i svoti koju će inkasirati na aktuelnom Saboru u Guči.

S druge strane, izvesni Rade Jorović, takođe pevač istog žanra muzike, sedi u svom selu Gorančići, kako kaže, ovih dana tužniji no ikada. Nesrećni Rade javno lamentira na portalu Vesti online. On se našao skrhan bolom nakon što je saznao da ni ove godine neće imati priliku da zaradi neki evro na Saboru, dok će istovremno Šutanovčev tast dobrano nabutati svoj šlajbok sa devizama. Očajan, Jorović pored ostalog kaže: "Svašta me boli. Boli me što neke smešne stvari u Guči fasciniraju narod. Iznese Brega (Goran Bregović) petla na binu i to je događaj! Kažu ljudi, ima tamo i lepih para. Žao mi malo i tih para. Mene nikad ne zovu tamo gde ih ima! Na desetine hiljada evrića mi tako odlepršaju ispred nosa. A trebalo bi mi samo nekoliko stotki, da sredim put u mojim Goračićima." U nastavku teksta nema podatka koliko je zaradio Bregović nakon što je instalirao pevca na binu. Možda je za vremešnog Radeta i bolje da nema tu informaciju.

Cepali su majice, a onda bi legli na asfalt da se rashlade: Dekadencija u srbijanskim medijima odavno je evidentiran fenomen. Poseban je temat svojevrsna reaktivna psihoza koja svake godine zavladala u domicilnim medijima glede svesrpskog sabora trumpeta. Taj momenat je zabeležen i ove godine. Svadbarski kupus trivijalnih informacija u vezi Sabora u Guči cedio se po srbijanskim medijima danima pre početka svesrpskih bahanalija. Pojedini mediji uzeli su aktivno učešće u promociji pomenutog vašara. Takozvani "ekskluzivni medijski sponzori" je Javni medijski servis Republike Srbije, navodno u vlasništvu građana, a koji su ovi prinuđeni da finansiraju, iako baš i ne smatraju kao normalno da se valjaju po livadama i ulicama obeznanjeni od alkohola i musavi od pečene gicetine ili štrokavi od već čega manje ukusnog, koliko i da gledaju na servisu štogod slično. Drugi ekskluzivac je RTV Republike Šumske. Sekundanti u odnosu na pomenute su, rane uz rame sa par lokalnih medija: Večernje novosti, Danas, toaletoid Kurir i Ilustrovana politika.

Državotvorni dnevnik Danas, jedan od medijskih partnera trumpetarske svetkovine, obreo se na vašaru u Guči a propo svoje akcije "Hiljadu poklona za hiljadu čitalaca". Na licu mesta, svojoj publici, danasovci su darivali specijalni dodatak povodom 51. godišnjice saturnalija na obroncima Jelice. Kako navodi ovaj medijski partner Sabora, promotivni karavan dočekao je izvesni trubač Janko Jovanović, koji se zahvalio na trumpet-pamfletu te ujedno poželeo da Sabor bude isto tako lep kao Panovićev suplement, nakon čega je veselo zatrubio dobrodošlicu danasovcima.

Uzevši u obzir, da je Danas predhodni specijalac objavio povodom posete popularnog italijanskog sekeša i bećara Silvija Berluskonija Srbiji, a koji u stvari nikada nije ni došao u patriju Srba - valja im gratulirati uz konstantaciju da je sreća što Guča nema noge.

Inače, vaskolika medijska mašinerija akribično radi na punom promovisanju ovakvih i sličnih izvitoperenih vrednosti u defragmetiranom srbijanskom društvu, istovremeno potpirujući već konstantovanu hipokriziju u istom.

Sav taj bizar ilustruju šablonski banalni i nadasve histerični naslovi u srbijanskim medijima: "Guča - praznik trube i dokaz srpske tradicije", "Svi u Guču", "Truba sve leči!", "Guča je praznik života", "Guča je srpski brend" i slično.

Ipak, o kakvoj je patologiji reč uopšteno, kako onih pod čadorima tako i onih u redakcijama, možda se najbolje da zaključiti iz rečenice u jednom tekstu iz toaletoida Kurir: "Momci koji su se, osnaženi litrima pića, nekako uzverali na klizavi Spomenik trubaču, cepali su majice, a onda bi legli na asfalt da se rashlade". Od medijskog prostora u kojem se sistematski promoviše provincijalizam, a uz to je i javnost ovakva kakva je, drugačiji odnos bio bi tek  incident.

Rewind - Guča 2010:  Iz pijeteta prema ludilu, podsetimo se da hit prošlogodišnje tarapane u Guči nisu bili ministar Mrka i Lampek iz Kačulice, već predsednik Saborskog odbora i predsednik opštine Lučani Slobodan Jolović, koji je ostao upamćen po ingenioznoj izjavi, odnosno pozivu predsedniku SAD Baraku Obami da dođe u Guču na 50. sabor, da mu pokažem šta su njegovi ovde počinili kad su nas bombardovali, te potom da ko ljudi sednu pod šatru da se vesele, te da vidi Obama šta su i ko su Srbi.

(Blin/đk)