Piše: Milan Marinković (Tacno.net)

Nacionalizam se uvek, koliko god se njegovi pobornici trudili da ga predstave u drugačijem i lepšem svetlu, svodi na prostu mržnju. Da bi dokazao da je pripadnost baš njegovoj naciji vrednija od pripadnosti drugim nacijama, nacionalista će na kraju neizbežno morati da pribegne difamaciji tih Drugih. Budući da je logičnim argumentima apsolutno nemoguće opravdati smisao nacionalističkog pogleda na svet, nacionalistima kao jedini izbor preostaje da se služe podvalama u vidu bezočnog falsifikovanja istorije i konstantne proizvodnje teorija zavere.

Svojevrsna ironija je u tome da što je neka država beznačajnija u svetskim okvirima, utoliko će se njene nacionalne dupeglavešine više upinjati da je učine važn(ij)om. Kako drugačije do permanentim pravljenjem sranja tamo gde je to jedino i moguće: na lokalnom nivou.

Voljom zlehude sudbine mi je zapalo da se u jednoj takvoj zemlji i sam rodim. Pa kad već ne mogu da joj doskočim, mogu bar da se zezam na njen račun.

Razmišljah nešto ovih dana koga srpski nacionalisti mrze najviše. Hrvate? Albance? Muslimane? Da, sve njih svakako, ali nikoga kao Amere. Zašto baš Amere? Zato što je Amerika na globalnom planu upravo ono što Srbija mašta da bude na (zapadno)balkanskom, a pritom joj baš Amerika stoji kao glavna prepreka na tom putu.

Šta da se radi. Videla lokalna žaba da se globalni konj potkiva, pa i ona digla krake, ama džabe. Nešto tu debelo ne štima, a evo i šta.

Amerika je poziciju svetske supersile zaslužila zahvaljujući realnim dostignućima u svim relevantnim sferama, a ne autosugestivnim busanjem u grudi junačke. Vodeća globalna ekonomija je američka. Najmoćnija vojna sila takođe. Srpska privreda je među najzaostalijim u regionu, a ni vojska joj, po svoj prilici, ne stoji mnogo bolje. S obzirom na nedavnu prošlost, usuđujem se da dodam: srećom!

Svejedno, Srbija bi da bude balkanska amerika, pa kud puklo da puklo. Da bar Srbija takvu aspiraciju zasniva na istim principima kao Amerika, pa i da razumem. Pod pomenutim principima podrazumevam interes da se promišljenom primenom moći i uticaja postignu mir i stabilnost u korist svih koji teže njihovom uspostavljanju. Što zapravo i jeste osnovni cilj američke spoljne politike, a ne - kako to nepopravljivi teoretičari zavere, mahom zdesna ali neretko i sleva, uporno blagoseruckaju - otimačina tuđe nafte i slične budalaštine. Druga je stvar to što Ameri usled taktičke površnosti i sami značajno doprinose negativnom imidžu sopstvene politike.

Balkansku, pak, wannabe Ameriku more sasvim drugčije brige. Ona bi najradije da se teritorijalno razmahne, po mogućstvu i da iskamči izlaz na more, a ako baš nikako ne može, onda makar da njen nebeski narod u vascelom komšiluku dobije status konstitutivnog. Nakon toga treba samo biti dovoljno strpljiv i sačekati da se međunarodne okolnosti preokrenu u našu korist, pa će i ono ostalo fino da dođe na svoje mesto.

Ako postoje Sjedinjene Američke Države, što pa ne bi mogle da postoje i sjedinjene srpske. Tako nekako otprilike glasi ta sumasišavša logika. I zato lokalna žaba uporno skakuće sa jednog lokvanja na drugi. Danas na kosovski, sutra na crnogorski, preksutra na bosanski, i tako u krug. Svugde će da zabode svoj sluzavi nos, jedino joj nikako neće pasti na pamet da vlastitu baruštinu počisti od onolike ustajale žabokrečine (osim, naravno, ukoliko nije u pitanju etničko (po)čišćenje – e, tu je naša žaba neprikosnoveni lider u regionu). Povremeno zakrekeće malo glasnije, čisto da stavi do znanja da će(mo) se ćerati još. Dok globalnom konju jednom ne dokurči, pa se ritne i lansira je tamo gde će joj biti kudikamo udobnije. Posmatrano iz žablje perspektive, razume se.

(Tacno.net, DEPO/md)