Piše: Bojan Tončić, E-Novine

Vest o hapšenju Gorana Hadžića i nastup predsednika Borisa Tadića tim povodom namah su s obe strane Drine probudili neugasli bol zbog iznuđene saradnje sa Haškim tribunalom, a u Srbiji i lakomisleni optimizam koji život znači, odnosno nadu da je reč o krupnom koraku ka članstvu u Evropskoj uniji. Kao i nakon hapšenja Ratka Mladića u prvi plan se stavlja uspešno hapšenje - narod je navikao na višegodišnju temeljnu opstrukciju službi bezbednosti - a tek u šturim prigodnim napisima podseća se na neke detalje zlikovčeve biografije. Predsednik je iskoristio priliku da masno slaže i izgovori da pritisci kojima je Srbija bila izložena nemaju nikakve veze sa uspešnim hapšenjima, te da Crkvu i Vojsku, dve najuglednije institucije, zaštiti od nagađanja da su umešane u Hadžićevo skrivanje.

Sistematski zaborav koji je bio i ostao uspešan posao promovisan u prvorazredni državni interes svih oligarhija u poslednje dve decenije sakriva ili dovodi u sumnju sve što ima bilo kakve veze sa zločinima Srba; u ovom je slučaju najvažnija činjenica da je magacioner Goran Hadžić na početku agresije na Hrvatsku bio u bližoj SAO najvažniji partner Beograda u ludačkoj velikosrpskoj nakani. Bio je prvi čovek razbojničkog provizorijuma Srpska autonomna oblast Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, beogradski ratni konzul tokom progona hrvatskog stanovništva, komandant sveopšte pljačke, pouzdani partner JNA u pripremi i realizaciji rušenja Vukovara i uništavanja nespskog stanovništva, a potom, neospornim glasom naroda do 1993. i predsednik čitave balvan - tvorevine poznate kao Republika Srpska Krajina. „Bio sam optimista, mislio sam da Vukovar nije toliko razrušen, a nema nijedne kuće koja nije oštećena. Ima još leševa na ulicama. Ako srpski narod misli da su dovoljne granice, ja ću skinuti uniformu, ali mislim da treba mnogo duže da je nosim, granice su mnogo dalje“, rekao je dan nakon pada Vukovara, neposredno po završetku prve sednice takozvane vlade čiji je predsednik bio, na uvlakačko pitanje ratnog izveštača državotvorne TV Beograd Nina Brajovića.

U haškoj optužnici za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu Karla del Ponte opisala je patriotski zanos Gorana Hadžića, ubistva ratnih zarobljenika na Ovčari i u selu Lovas kod Vukovara. Pamte se i krvave tekovine njegovog komandovanja bandom „Dušan Silni“ i drugim do zuba naoružanim desperadosima, Beograd nije štedeo na ostacima zaklanog naroda. Našao se i banditima iz Srbije angažovanim na nehumanom preseljenju hrvatskih porodica i dozvoljenoj, odnosno poželjnoj pljački. Njegovom logistikom bili su zadovoljni istinski, ocena je analitičara, gospodari istočnog dela balvan tvorevine Željko Ražnatović Arkan i Radovan Stojičić Badža.

Hapšenje krajiškog zlikovca podseća na srbijanski zaborav zločina i hipokriziju koja se brižljivo prenosi s kolena na koleno, poput krvavih deseteraca, sve u slavu neokaljanog obraza koljača i secikesa. Ali i na zabrinjavajuću činjenicu da se Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine neće više baviti zlikovcima koji uživaju u Srbiji, plodove svog zločinačkog delovanja u vidu slobode kretanja, penzija i sličnih državnih prinadležnosti, ili okamaćeni ratni plen. Loša vest jer će progon ratnih zločina biti prepušten Srbiji koju Evropska unija na potragu neće prisiljavati. To u prevodu znači da će za petama zlikovaca biti Tadićevi unezvereni potražioci mrtvih baba sa Mirogoja iz bivaka u Ustaničkoj (Vukčević, Vekarić) koji će prilježno i nasumično, ne libeći se od političke upotrebe falsifikata i kontraobaveštajnih pakovanja (dokazano), štancovati tjeralice po nalozima sa Andrićevog venca, kao u slučajevima Ganić, Divjak, Jurašić, Purda. Blam - institucija koja se neće setiti vojnog vrha JNA i VJ iz Beograda, kao što je, recimo, ispustila i živog i zdravog ministra vojnog Veljka Kadijevića, da je samo on, danas ruskog državljanina.

Lišenje slobode monstruma iz Istočne Slavonije, živog spomenika srpske sramote, moglo bi da bude iskorišćeno za otvaranje arhiva Jugoslovenske narodne armije i otkrivanje istine o koncentracionim logorima u Srbiji u kojima su Hrvati bili zlostavljani, a neki od logoraša i ubijeni. O tome, nažalost, danas govore samo Žene u crnom, kao da nijednom organu gonjenja, šta god to u Srbiji značilo, ne pada na pamet da zaviri u vojne papire i pronađe neoborive dokaze za sadejstvo Srbije i balvan tvorevina u agresiji na Hrvatsku, kao što su, na zahtev Tribunala obelodanjeni zapisnici sa sednica Vrhovnog saveta odbrane u vreme agresije na Bosnu i Hercegovinu, bacajući novo svetlost na učešće Srbije u zločinima.

Utešno je da saradnja Srbije sa Hagom nije okončana i da, verujmo, ova institucija može da pronađe put do istorijskih dokumenata. Dan nakon hapšenja Gorana Hadžića glavni tužilac Serž Bramerc postavio je pitanje kako je bilo moguće da se Ratko Mladić skriva 16, a Hadžić punih sedam godina od podizanja optužnica. Pitanje nije novo, valjda se na odgovor neće čekati godinama.

(Blin/bk)