Šesnaest godina posle Srebrenice, još uvek nismo svom društvu omogućili da potpuno sazna i shvati razmere tog masovnog zločina, najmučnijeg epiloga zločinačke politike koja je do njega dovela. O genocidu u Srebrenici su svoje mišljenje saopštili Međunarodni sud pravde, sudije Haškog tribunala, Evropski parlament, porodice žrtava, susedi. Učinila je to konačno, doduše samo delimično, i Skupština Srbije, usvajanjem nedovršene Deklaracije o Srebrenici.

Ipak, i dalje nam nedostaje izlaz iz politike osporavanja, ciničnog prebrojavanja i umanjivanja broja žrtava i razmera zločina. Za to više ne možemo optuživati Mladića koji se godinama krio, ni situaciju u kojoj se Srbija nalazi ili izazove nestabilnog regiona. Slanjem Mladića u Hag jesmo ispunili međunarodnu dužnost, ali se obaveze koje imamo, prema Srbiji i susedima, ne mogu završiti rutinskim praćenjem suđenja koje neće zatvoriti naše dileme i dovođenje u pitanje uzroka i posledica Srebrenice, kao i svih jugoslovenskih ratova devedestih.

Iskustvo Srebrenice, drugih zločina i pre i posle jula 1995. godine, nesposobnost da se deceniju i po posle nje stavi jasna tačka, neprihvatljiva estradizacija koja je pratila hapšenje i izručenja Mladića - sve to nas opominje na privremenost i ranjivost stabilnosti, i u Srbiji i u regionu.

Svako ko je iskren dobro zna da je, uvek kada je Bosna bila žarište, Srbija zbog toga patila. Danas je najvažnije da kažemo kakav odnos sa susedima želimo, da budemo jasni ali i operativni u realizaciji verbalnih stavova, da se ne zaustavimo na oceni da priznajemo celovitost Bosne, nego da pomognemo da kroz Evropu, njena pravila i model rešavanja problema, izađemo iz mraka devedesetih. Srbija ima potencijal za takvu politiku, za preokret, ali se sa ljudima, mladima naročito, mora iskreno razgovarati.

Mi koji vodimo politiku, u Srbiji naročito, moramo da odgovor na pitanje mesta Srebrenice u našoj budućnosti damo drugačijom unutrašnjom i regionalnom politikom, iskrenijim odnosom prema prošlosti, odgovornijim stavom koji će sprečiti da mi, ili bar naša deca, nastavimo da živimo sa teretom zločina.

Naravno da 11. jul i u Srbiji treba da bude Dan sećanja na srebreničke žrtve, jer bi to bio i ljudski i politički dokaz transformacije zemlje, merilo prihvatanja onoga što su narodi Evrope već učinili kroz Rezoluciju Evropskog parlamenta.

Mi, međutim, nismo samo susedi zemlje u kojoj se dogodio zločin. Zato su naše obaveze, prema sebi, Bošnjacima, svim narodima u BiH, prema normalnijoj budućnosti regiona, mnogo veće. Zato nam i u ovom poslu treba preokret, novi pristup koji će Srbiji i Bosni, a onda i svim društvima oko nas, obezbediti izlazak iz živog blata i konačno otvoriti razumnu, sigurnu i ozbiljnu perspektivu. Zbog toga LDP toliko insistira na istinama u politici, poštenom odnosu prema prošlosti, brizi za žrtve i osudi za politiku koja je kriva za njih.

LDP

(DEPO, Blin/đk)