Roman o Titu“ (4)

Piše: Stanislav Basara

Deda Velizar je čvrsto verovao da revolucije treba da menjaju imena ljudi i stvari. Ali nije se usuđivao da govori o tome. Uopšte, retko je i malo govorio. Jer, kad god progovori - ispadne neki belaj. Neko levo ili desno skretanje. Da nije govorio, danas bi bio naredni heroj, a ne prosečni nosilac Spomenice 1941. kakvih ima na svakom koraku.

A imao bi o čemu da priča samo kad bi smeo da otvori srce. Mogao bi da mene, svog unuka, stavi na krilo i da prizna da nije dobrovoljno zaštitio druga Tita svojim telom, nego da ga je pod granatu gurnuo Aleksandar Ranković, isti onaj koga je, na sopstvenu propast, podržao na kobnom Plenumu. Nema se tom guranju, u suštini, šta prigovoriti. Tako se to radilo. Bila je to Rankovićeva dužnost. Bezbednost Vrhovnog komandanta nije smela biti dovedena u pitanje. Zbog toga je u njegovoj blizini uvek bilo puno pasa, boraca, daktilografkinja i bolničarki. Arsa Jovanović, predratni oficir, upućen u balistiku, tokom bitaka je pažljivo osluškivao fijuk minobacačkih granata i kada bi procenio da neka leti u pravcu Vrhovnog komandanta, proderao bi se: „Guraj, Leka!“

I Ranković bi hitro gurnuo nekoliko pasa, boraca i daktilografkinja. Pa kom opanci, kom obojci.

Tako je bilo i kada je na Velizara Basaru došao red da spase život druga Tita. Ranković se bio baš izveštio. Munjevito je ćušnuo dva psa, jednog Hercegovca i mog dedu tačno na mesto na koje je pala minobacačka granata. Kakva je to, Bogo mili, bila klanica! Delovi tela behu razbacani u krugu prečnika pedeset metara. Nije se tu znalo ko je pas, ko Hercegovac, a ko srpskog roda. U NOB-u se ranjenici - to je poznato - nisu ostavljali na bojnom polju. Bolničarke su posle bitke sakupile ruke, noge, šape, repove i glave u dva šatorska krila, u šatorska krila sasule flašu joda i - pravac na saveznički avion za Bari.

Tamo, u Bariju, vojni lekari su od raspoloživog materijala uspeli da skrpe samo jednu osobu. Bio je to deda Velizar. Koji spočetka i nije bio baš najzadovoljniji rezultatom krpljenja. „Nešto su tu pokarabasili!“ zvocao je deda. „Pre ranjavanja nosio sam cokule broj 42, a posle izlaska iz bolnice jedva sam ugurao nogu u cokulu broj 44.“

Nije deda najčistije savesti očekivao radosni dan susreta sa maršalom. Jer, ne samo da je svojevremeno podržao Aleksandra Rankovića nego mu je aktivno pomagao u prisluškivanju vrhovnog komandanta. To ga je koštalo zvanja Narodnog heroja. Ali Rankovića se nije mogao odreći. Nije Ranković Staljin. Ranković je Srbin i komunista. A Leka Starog nije prisluškivao zato što je sumnjao u njega, nego zato što je bio podozriv prema maršalovim posetiocima i prijateljima. Na prvom mestu prema gospon Krleži. Baš tako - gospon Krleži. Taj se, naime, vajni „socijalistički“ pisac i jugoslovenski kandidat za Nobela nije davao oslovljavati sa „druže“.

„Druže Krleža. Još ćeš me i Mirkom prozvat! Kakav sam ti ja drug, fakin jedan cincarski.“ Obreckivao se Krleža na naivčine koje bi se usudile obratiti mu se tako. „Gdje smo to i kad smo nas dva drugovali, mulac jedan vlaški? Ak mi se baš moraš obraćati - a ne vidim zakaj bi - govori mi ‘gospon’.“

„Roman o Titu“ (5)

Ranković je znao, imao je neoborive dokaze, da Krleža iz dubine duše mrzi Srbe. Istini za volju, Krleža je mrzeo i Hrvate i Slovence i Mađare (posebno Mađare, u Pešti se neslavno školovao) i Makedonce i Crnogorce. I - praf za praf - mrzeo je čitav svet.

Ali to je već bio problem Hrvata, Slovenaca, Mađara, Makedonaca i čitavog sveta. Drug Stari je bio slab na Krležu. Ništa nije mogao da mu odbije. Ispunjavao mu je sve želje.

A Krležina glad za počastima i fabrikama bila je nezajažljiva.

„Kaj?“ Skakao bi Fric sa fotelje u Belom dvoru, u njegovu čast netom okrečenom u Bijeli. „Fabriku kugličnih ležajeva namjeravaš podići u Stalaću. Ne mre to tak, Joža. Pa ti zgubidani tam u Stalagu, Stolaku, kak ono bi, pojma nemaju kaj je to kuglični ležaj. Ta oni će u to legati. Daj to premjesti vu Novsku. Tam postoji bogata tradicija kugličnih ležajeva.“I ode Fabrika kugličnih ležajeva u Novsku.

Jedva se Krcun izborio za FAP, Željezaru u Smederevu i Valjaonicu bakra u Sevojnu. Da nije, goropadan kakav je bio, pripretio da će iz potaje ubiti Krležu, FAP bi se zvao FAV - Fabrika automobila Varaždin. Oko željezare je postignut kompromis: pored one u Smederevu, maršal je naložio da se još jedna - sasvim nepotrebna - podigne i u Sisku. A Valjaonice se gospon Krleža, dragovoljno odrekao.

- Bakar nam ne treba. - Rekao je. - Neka Srbi, ti Cigani-kotlokrpe valjaju bakar i neka kuju pladnjeve, kotlove i džezve. Za niš bolje i nisu.

„Pa kako, Velizare“, govorio je Ranković, „ne prisluškivati takve razgovore? Pustimo li Krležu da hara, načisto će nas upropastiti. Spašćemo na prosjački štap. Revolucija će biti dovedena u pitanje. Računica je jasna. Ako nema fabrika - nema ni radničke klase. Ako nema radničke klase - ne može biti ni njene avangarde. To jest - nas! Ako nema nas - onda je naša borba bila uzaludna. Džaba sam te onda gurao pod granatu! Četnici, kulaci i nacionalisti će uzeti stvar u svoje ruke. Ti znaš da Ozna sve dozna. Evo šta je doznala: Vojislav Šešelj - koji će ako ne osujetimo Krležu postati doktor prava i vođa novog četničkog pokreta - već je u petom razredu osnovne škole. Sve petica do petice. Naredio sam ja da ga, čim završi fakultet, spakuju na deset godina u Zenicu i da ga - kompromitacije radi - izlože permanentnom protivprirodnom bludu od strane okorelih kriminalaca. Sve to, međutim, neće vredeti ni pišljiva boba ako odustanemo od kontrole naše stvarnosti.

Idemo dalje: Vuk Drašković - vođa još jednog, možda i opasnijeg četničkog pokreta - već je maturant gimnazije. U rupi iskopanoj u podu studentske sobe krije kamu i oficirsku kokardu. Pokušava da se poveže sa Dobricom Ćosićem - Gedžom, zmijom u nedrima, izdajnikom koji...Da vidim...koji sa svojim sledbenicima na nekom tavanu već prekraja mapu naše socijalističke otadžbine. Čekaj malo, nešto se ovde ne slaže, aha, ovo je izveštaj iz 1986. Još ne kroje mape. Sledbenici su još osnovci. Još nisu upoznali Gedžu. Ali već čitaju Korene i halapljivo upijaju otrov velikosrpskog nacionalizma“.

Vezani tekstovi: - MOJ OTAC, MIROSLAV BEARA, IZAZVAO JE PRAVU POMETNJU : Kada je 1972, u svojoj trideset petoj godini prešao na Islam

ČOVEK NE MOŽE BITI DOBAR ATEISTA AKO IZVESNO VREME NIJE BIO VERNIK: Ni posle toliko godina nije mi jasno zbog čega se deda uznemiravao zbog sinovljevog prelaska na Islam

Sa portala Danas prenosimo dijelove novog romana Svetislava Basare, 'Roman o Titu'/ DEPO PORTAL/a.k.