Piše: Momčilo Mihajlović (e-novine.com)

Stefane, Stefane... crni Stefane... u grob ćeš me, sine, pre vremena oterati. Evo čitam tvoje pismo i čudom se čudim. Seliš se, kažeš, u Kaliforniju, u San Pedro. Hladno ti je, kažeš, u Čikagu i izluđuje te taj vetar koji sa jezera duva. Sve si isplanirao, samo ti novac nedostaje za novi početak. Je li Stefane, da te pita tata nešto, je l’ ti misliš da ja serem pare? Možda i misliš tim mozgom od droge sprženim. Od droge, od droge, znam ja sve. Ili misliš da pare s neba padaju? Ovde s neba padaju uglavnom bombe. Jeste, bombe. One bombe od kojih si ti sklonio svoje osetljivo dupe. Dok sam ja u svetoj Gračanici kletve bacao – ko ne doš’o u boj na Kosovo – ti si ladio muda po Budimpešti. Dok sam ja sa onim klovnovima mostove od raketa branio, ti si se do Praga pomerio. Za svaki slučaj. Onda ti je dunulo da se u London preseliš. Zbog karijere (sic!). A iz Londona si u Čikago izvoleo otići. Zbog pičke. O pardon, pardon... zbog ljubavi. A sada bi... Stefane bitango, smesta se vraćaj kući! Iz ovih stopa. Kakav novi početak, kakvi bakrači. Spuštavah se ja na tvoje uže, umalo se uže ne pretrže. I da imam novca ne bih ti dao ni cvonjka. Dosta je bilo. I da imam, a nemam.
Izvori su presušili. Pregazilo me je vreme, Stefane. Pregazili su me i vreme i ljudi. U upravne odbore ne puštaju, korupciju monopolizovali, samo za sebe grabe, a nama osvedočenim patriotama – mrvice. Kad sam čuo koliko će mi platiti za feljton „Zelena transverzala“ umalo mi od žalosti srce nije prepuklo k’o majci Jugovića. A šta tek da kažem za svoju knjigu „Tajna istorija drevnih Srba“? To je tek propast. Uzalud sam ja uz mnogo truda i kreativnih napora dokazao da su Etrurci poreklom bili Srbi, da je i Aleksandar Makedonski bio Srbin, a o Katarini Velikoj da i ne govorim. Niko to ne kupuje. Niko. A zašto? Pa zato što je neki šarlatan objavio pamflet u kom tvrdi da su Srbi, ljuti Arijevci, kao faraoni starim Egiptom vladali, da su piramide gradili. Ide ta knjiga k’o alva. I naravno, koga sad boli dupe za moje Srbe Etrurce. Oni mu sad dođu teški skorojevići. Al’ svaka čast šarlatanu. Pošteno me je zajebao. E, što mi on nije sin.

Stefane, ja sam pred bankrotom. Da ne izdajem ta tri stana i da se tu i tamo ne sažalim na nekog studenta koji sav unezveren koverat nudi, ja ne bih mogao da sastavim kraj s krajem. Dobro, tu je i ta poslanička plata. A šta je poslanička plata? Jedna slamka među vihorove. Sve u svemu – u ad mi se svijet pretvorio. Suza moja nema roditelja... Slušaj, mogu da ti pošaljem neki dinar za kartu do Beograda i to je sve. Evo, čim mi uplate honorar za feljton „Šta hoće Vojvodina? Koreni vojvođanskog separatizma“, šaljem ti novac. Trenutno sam go k’o pištolj jer mi je Jefimija izvukla i poslednju paru.

A ti i ne pitaš za sestru, za Jefimiju, našu uzdanicu, buduću slavnu kostimografkinju. Već pet godina je na toj akademiji u Veneciji, a položila je dva ispita. Verovatno Odbranu i zaštitu jedan i dva. A i to kako je položila ne smem ni da mislim. Jer, kad god je zovem telefonom neko drugi se javi. Dobro dete, pitao sam je jednom, ko su svi ti ljudi? A ona kaže – partneri. Čuj, partneri. Znamo mi dobro kako se to na srpskom zove. Za poslednje dve godine promenila je više partnera nego Mesalina za života. Jedan dečko joj se zvao Kagunda. Kagunda, Stefane! Nisam smeo da pitam ni ko je ni odakle je, ni šta su mu roditelji. Samo sam spustio slušalicu i rekao - Jefimija je za mene mrtva. Noćima sam u znoju skakao sa kreveta. Sanjam kako mi neko dete trči u susret i viče – deda, deda, a kroz nos mu provučena pileća koska. A onda sam, šta ću, ona je moja krv, posle mesec dana, ipak nazvao. Javio mi se neko lepim, muževnim glasom. Bariton, rekao bih. O hvalim te bože, nije Kagunda. Sav srećan pitam Jefimiju ko je taj fini mladić. A ona kaže, to je Petra, moja nova partnerka. Petra, Stefane! Partnerka Petra sa debelim glasom. Noge su mi zaklecale. „Jefimijo“, zaurlao sam, „sad si stvarno prepunila mješinu grijeha. A gde je Kagunda? Daj mi odmah Kagundu, hoću da razgovaram sa Kagundom. Nisi valjda onako divnog momka ostavila zbog te, zbog te...“

Vičem ja, pretim, preklinjem, a ona ćuti li ćuti. Pre nego što je prekinula vezu samo je rekla: „Tražim se tata, tražim se.“ E, ćerko, ćerko, pomislio sam očajan, ako budeš nastavila da se tražiš tim intenzitetom, naći ćeš se na železničkoj stanici.

Bio sam slomljem, ali se nisam predavao. Neću valjda kurvi Petri da uteknem sa megdana. Zvao sam Jefimiju svakog dana. Jedne večeri neko je konačno podigao slušalicu. Ali taj neko nit romori, nit govori. Ne govori, ali zato laje. Lepo čujem gromki, besni lavež nekog psa. Odsekao sam se. Pomislio sam, bože me sakloni, da Jefimija sad živi sa dobermanom. Ispostavilo se da je to pas njenog verenika Masima, toskanskog aristokrate. Odmah da ti kažem da je taj Masimo jedan olinjali žigolo i trgovac belim robljem, najverovatnije Rumun iz Temišvara. Al’dobro, nju ću bar vratiti kući. Nek’ se uda za tog skota. A ja ću angažovati tabloide da ih slikaju i intervjuišu, da pišu kako Masimo zbog ljubavi prelazi u pravoslavlje. Naravno, krstiće ga episkop. Nek’ se vuku po televizijama, nek’ gostuju u tim imbecilnim emisijama, nek’ učestvuju u Velikom bratu i sličnim govnima. „Zaljubljeni par. Naša mlada i uspešna modna kreatorka i njen firentinski plemić.“ On će da diže tri prsta i šarmantno da govori slivovica i cevapcici i svi će da polude za njim. Postaće miljenik nacije. Lepo će oni živeti od toga.

Al’ šta ću s tobom da radim Stefane, parazitu nezahvalni? Ti si, kako kažeš, shvatio da je muzika tvoj život. U trideset i drugoj godini odlučio si da se posvetiš sviranju gitare. A što lepo ne nastaviš da sviraš kurcu? U tome si virtuoz. Uzalud ja govorim da je situacija kritična, da me mladi bezobzirno potiskuju, da su me svi zaboravili, da su me potrošili. Gluv si ti za moje vapaje. Pa je l’ ti znaš da mi na partijskoj slavi nisu dali da okrećem kolač? Meni, koji sam uvek spretno okretao kolač. A došli novinari, televizija... Mnogo sam se osramotio. O kukavno Srpstvo ugašeno... Da li ti shvataš šta to znači? To znači: nemilost, pad, svilen gajtan. I umesto da se vratiš da mi pomogneš, da te uvedem u posao patriote, da me naslediš, evo šta ti predlažeš. Citiraću. „A što ti i keva ne snimite pornić? Snimite kućni pornić, šibnete ga na net i postanete zvezde preko noći.“ O tempora, o mores. O jebem ti mater bezobraznu. Izrode ljudski, kugo ljudska da te bog ubije. Ti to meni, ocu svom,... I majci koja te je...

A kad smo već kod te tvoje majke, moram da ti kažem da je ona načisto poludela. Ne viđam je danima. Ne izlazi iz velnes i spa centara i šoping molova. Visi po aukcijama. Imamo tih oslikanih uskršnjih jaja k’o govana. Ne znam više šta ću s njima. Uveče ide na modne revije i humanitarne koncerte, na nekakve tajanstvene prijeme. U zoru se vraća sa žurki. Nešto je radila sa usnama, pa sad izgledaju k'o par viršli. I još rastu. A išla je i na zatezanje lica. Zato što je, kako kaže, ličila na noja. E sad liči na noja sa zategnutim licem. Vidiš, ona je možda i snimila pornić, ali ja u njemu nisam učestvovao.

Svi ste mi okrenuli leđa. Svi. Nada mnom se nebo zatvorilo, ne prima mi plača ni molitve. Crni dane, a crnja sudbino. Stefane, ovo ti je poslednja prilika da se urazumiš.

Ako me ni ovoga puta ne poslušaš, lišiću te nasledstva i javno ću te se odreći. ‘Oću bogami. Saopštiću javnosti da si izdajnik jer su te u prokletoj Americi zavrbovale strane obaveštajne službe. Pa ti vidi šta ćeš. A ja ću postati mučenik i heroj koji se radi Srpstva odrekao rođenog sina. He, he, nisam ja još za staro gvožđe, mogu ja i bez tvog pornića.

Stefane sine, do svega ovoga ipak ne mora da dođe. Poslušaj tatu bar jednom u životu.
Ima tvoj tata, eureka, odličnu ideju. Izložiću ti plan u kratkim crtama. Pod hitno ćeš tu u Čikagu pronaći nekog studenta nekrsta, Muslimana ili Albanca. Bolje Muslimana. Pronaći ćeš, dakle, nekog omanjeg, slabunjavog Muslimana. Pratićeš ga. I dok bude sedeo u studenskom klubu ili kafeu, opaučićeš ga tom svojom gitarom. Opaučićeš ga žestoko. Ali pazi, ne smeš da ga ubiješ. To nikakao. Ja ću te onda, odmah posle atentata, svojim kanalima prebaciti u zemlju. Kad izbije skandal i kad krene hajka na tebe, iznećemo našu verziju događaja. Reći ćemo da si ti, usamljen, sa suzama u očima svirao „Tamo daleko“, kad te je bez ikakvog povoda napala razularena banda Muslimana. Ti si se samo branio. Svojom moćnom gitarom razgonio si Turke na buljuke. Reći ćemo, naravno, da si završio Harvard i da si tamo radio na svojoj tezi „Šta hoće Vlasi? Koreni vlaškog separatizma“. Čim se vratiš učlanićemo te u stranku i govorićeš na prvom predizbornom mitingu. I budućnost će ti biti obezbeđena. A za gitaru, jebala te gitara, ne brini. Kupiću ti drugu. A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita.

(Blin/đk)