FOTO: TROJKA.RS

- Koreni su čudo, maksimalno sam posvećen treninzima, pripremama i utakmicama, ali sam sačuvao ono naše, pa su mi prijateljstvo, provod i porodica i dalje ispred svega. Mislim da je to neizlečiva bolest - govori Karabatić.

Čini se da su zavađena "balkanska plemena", koja se redovno spore o vašem poreklu, poslednji put ovoliko otimali o Teslu.

- Nikola je samo svoj, običan momak ne opterećen takvim pitanjima. Odrastao sam u Francuskoj, a ne stidim se svog porekla, koji je po majci srpski, a po tati hrvatski. Ne delim ljude na taj način, ali jedno stoji: obišao sam ceo svet, uživao u Barseloni, Hamburgu, Parizu, no, od srca, nigde mi nije kao u Nišu ili Dubrovniku! Nije sve u sjaju, izlascima, megalomaniji i reputaciji! -

Kao čovek, koji je zahvaljujući lopti obišao ceo svet, verovatno ste probali i bezbroj gurmanluka sa različitih podneblja.
Koja vam kuhinja najviše odgovora?

- Najbolja mi je ona hrana koju ja spremim! Već deset godina živim sam i odlično se snalazim sa kutlačom i šporetom, još malo pa ću Džejmija Olivera oterati u penziju! Nisam limitiran po pitanju hrane, pravi sam gurman, volim sve što je dobro, a niški specijaliteti mi uvek "fino legnu". -
Danas mlađi naraštaji rukometaša maštaju o tome da dosegnu standarde koje ste postavili.

Na koga ste vi ugledali, u ranijim fazama karijere?

- Po prirodi sam skroman momak, no pojedini stručnjaci tvrde da su Francuzi od mene očekivali da postanem dobar igrač, a da sam ja sa 26 godina na nivou jednog Džeksona Ričardsona, istinske legende. Statističari tvrde da imam više Facebook obožavetalja nego naša srpska liga gledalaca u zadnjih pet godina. No, to me ne dotiče, pa bi i mlađima sugerisao da pre budu svoji, rade, usavršavaju se svakog dana i ne polete u zvezde posle dobre partije ili sezone, čime god se bavili, bio to rukomet ili menadžment. Ipak, kao mali, skidao sam poteze Vujovića, Isakovića i ostalih legendi sa starih video kaseta, pratio Čavara, divio se Krečmaru, navijao za Monpelje... -

Spomenuste Vujovića i Isakovića, srpski rukomet, koji važi za rasadnik talenata, ima ponižavajuće rezultate preko deceniju?

- Jeste, koštala vas je loše odrađena smena generacija.
Posle Škbrića, Jovanovića, Peruničića, koji su bili treći na svetu, i to dva puta, usledio je veliki jaz, nema pravih naslednika, odnosno ima, ali nisu selektovani i uvedeni na pravi način. Nije to ništa strašno, slično se desilo Šveđanima, kada su u "penziju" otišli Lovrgen, Vislander, Olson, Peterson i ekipa. Srećom po Srbiju, sada se stvara nova ekipa i novi ambijent oko Ilića, Vujina, Šešuma i Bojinovića kao lidera selekcije i mislim da ćete biti izuzetno opasni, naravno ako vas poštede povrede. - Danas si, bezmalo, svetska zvezda.

Međutim, ko je, pored samopregornog rada, odricanja i talenta, najzaslužniji za tvoj razvoj i uspon u karijeri?

- Tu nemam apsolutno nikakve dileme. Istakao bih dve osobe: prvi je moj bivši trener u Kilu, gospodin Noka Serdarušić, a drugi moja otac Branko.
Obojica su mi bili modeli, i kao rukometaši, i kao ljudi, a Noka se pokazao kao zaista vrhunski stručnjak.
Što se tiče igrača, naročito na početku moje karijere, dragocena mi je bila pomoć Didijera Dinarta, Andreja Golića i više puta spomenutog Lovgrena.  -

Karantini umeju da budu dosadni, šta birate za prekraćivanje vremena - knjigu, druženje ili monitor?

- Od svega pomalo! U sobi sam sa bratom Lukom, tako da nas dvojica zaista uživamo, ali jako volim da čitam. Nije fraza, obožavam literaturu, a u poslednje vreme sam se navukao na trilere, po ko zna koji put čitam "Da Vinčijev kod" i "Anđele i demone". Takođe, obojica smo veliki filmofili, s tim da ja pride, život ne mogu da zamislim bez tehnologije! To mi je Ahilova peta. Obožavam Apple, testiram inače sve inovacije za jednu firmu koja se bavi prodajom tehnologije preko Interneta. Dosta ulažem i radim oko mog sajta, a preko FB profila sa u kontaktu sa svim fanovima. -

Novu dimenziju vašoj karijeri dala je i veza sa Blankom Vlašić, mnogi su vas prozvali balkanskom verzijom Bekamovih...

- Mislim da se privatni život nema bez razloga taj prefiks – sudite o mojim partijama, ponašanju, odnosu sa medijima, saigračima, spremi, formi, a to šta radim kada se pogase reflektori, je isključivo moja stvar. Ne znam kada je krenulo to zadiranje noseva u tuđi život, ali znam, kao i vi, par slučajeva gde su paparaci koštali ljude života, u bukvalnom smislu. -

A, kako izgleda kada rukometaši izađu?

- Umereni smo, stvarno. Retko i stižemo, od obaveza i poslova, ali svi volimo dobro zezanje, samo bez preterivanja.
Često se družim i sa našim ljudima, recimo u Monpeljeu su bili Džodić i Spahić, a kad god dođe neko od sportista sa ovih prostora, redovno mu pokažem grad, a posle te ture se ne bune ni oni ni ja. -

Za kraj, kojih te pet reči određuju kao ličnost i igrača?

- Familija, rad, poštovanje, zezanje, rukomet. Ukratko, balkanska duša sa evropskim manirima. -

(trojka.rs/ds)