Piše: Aleksandar PERENDIĆ

16. Maj 2011. 11:15h

DIAL TONE: *** - ***

Ženska osoba 1: Da?

Ja: Moje ime je Aleksandar Perendić, Inspektorat za unutrašnju kontrolu?

Ženska osoba 1: Ko Vam treba?

Ja: Pa, neki inspektor za unutrašnju kontrolu.

Ženska osoba 1: Jel Vi trebate Mup ili (nisam razumeo ovo drugo što je kazala)?

Ja: Meni treba neko iz unutrašnje kontrole, imao sam problem sa saobraćajcem na ulici...

Ženska osoba 1: Prebaciću Vas, sačekajte... RINGE-RINGE.... 6x... Da? A, vraćen poziv.... RINGE-RINGE.... 6x... Da? Vi ste? Sačekajte... RINGE-RINGE.... 6x... Da? Nema nikoga, probajte na broj *** - ***

Ja: Ali sa tog broja su me uputili na ovaj broj u petak, ali nikoga nije bilo jer sam zvao posle 15h.

Ženska osoba 1: Sačekajte. RINGE-RINGE.... 6x...

Ženska osoba 2: Izvolite, MUP.

Ja: Dobar dan, moje ime je... lalalalal .... treba mi .... lalalalal...

Ženska osoba 2: Sačekajte, molim Vas... RINGE-RINGE.... 3x

Inspektor: Halo?

Ja: Dobar dan, moje ime je...

Inspektor: Znam, Aleksandar Perendić, Vi ste imali problem sa saobraćajcem vezano za zakon o bezbjednosti u saobraćaju, član 102?

Naravno da se šalim, ali da skratim priču i da ne bude sve Vama suhoparno, naporno i dosadno, kako je meni bilo, dok nisam 'došao' do gospodina inspektora.

Ja: Da li mogu zakazati sastanak sa Vama, vezano za moj problem?

Inspektor: Da, možete, ja sam na raspolaganju svim građanima, ali ako ste imali problem sa policajcem, imate više opcija. Možete pozvati *** - *** pa prijaviti problem i tamo će se to sve zavesti, a možete doći i lično.

Ja: Pa, vidite, ja bih da dođem, ne bih preko telefona.

Inspektor: Nema problema, ja sam u kancelariji od 08h do 15h, možete sutra, ako hoćete?

Ja: Hvala, u koje vrijeme da dođem?

Inspektor: Kad god želite, ako nisam ja tu, biće neko od kolega.

Ja: Hvala, ljubazni ste.

16. Maj 2011. 20h

Mačka je bolesna. Moramo je odvesti kod veterinara ponovo. Ima veliki otok ispod desnog oka i boli je. Pozajmiću sutra automobil od burazera moje žene. Nema druge, bajcom ne mogu, dok mi je slučaj 'vruć'... šalim se, pada kiša, a i daleko je sve to.

17. Maj 2011. 06:50h – Maxi market na Laušu, onaj novi.

Jao, ja ovih dana na nekoj zdravoj hrani, te riža, te proso, te mekinje, te soja, a neko u kafani pored marketa dere neku svinjetinu na žaru, voda mi ide na usta, poludeću dok čekam buraza da doveze automobil.

17. Maj 2011. 07:05h

Huh! Konačno sam krenuo na posao.

17. Maj 2011. 08:36h

Oke, napravio sam plan, prvo ću da odvezem mačku kod veterinara i verovatno će ostati tamo ceo dan, onda idem u Inspektorijat, pa nazad na posao, pa sa posla po mačku, pa vratim automobil, pa napravim ručak, pa žena i ja ručamo, pa sednem ili legnem da se odmorim i napišem šta se sve desilo.

Kao i svaki plan, ideja i realizacija se razlikuju... često drastično.

17. Maj 2011. 09:30h

Maca nije ostala kod veterinara, dobila je dve 'boce', paket neke fancy hrane, 'Frontline' protiv buva, a ja - 50KM na ženinoj kartici :) Jebga, volimo tu živuljku, sve bi joj dali!

Sad razmišljam, Inspektorijat je na (u) Rebrovcu... neće maci niš biti pola sata u autu, ionako kunja u skiperu... zoom... Preko mosta, pa desno na Rebrovac... Pogled mi privuče plavo rotaciono svetlo. Policija je zaustavila biciklistu, starac neki na nekom kršu od bajca, automobil uredno parkiran pored puta, rotaciona svetla rade, policajci 'sa kapama' sprovode zakon. Nisam neki vozač, pa mi malo rizično bilo da u vožnji cimnem mobilni telefon da fotografišem scenu... 50m iza njih, u susret mi dolazi drugi čova, koji, snimivši situaciju ispred, vozi jednom rukom, dok drugom oslobađa plastičnu kacigu iz korpe na upravljaču i montira je na glavu vrludajući. Na licu mu kez od uha do uha! ... zoom... Rebrovac... aj majko, gde da parkiram, a da me neko ne kazni? Eto Vam ljudi, već sam bolji čovek, već imam dovoljno odgovornosti (straha) da ne prekršim neki zakon... Sve je ovo Pavlovljevo uslovljavanje.

Hajd', nekako sam ja našao parking i skontam da ubacim maci malo klope dok me čeka i vidim, tj. Ne vidim -  zaboravio sam poneti klopu... ostala na stolu kod veterinara... LAAAAA. Maco sorry, brzo ću ja! ZOOM!

Dolazim do portirnice.

Dežurni policajac: Dobar dan! Izvolite!

Ja: Dobar dan, trebao bih do Inspektora ******

Dežurni policajac: Da li Vas očekuje?

Ja: (Ne znam šta mi bi) Da, očekuje nas. (JOJ U GLAVI MI SE ZAVRTE, pa majku mu, milion puta sam se rugao ljudima kad se ovako izraze).

Dežurni policajac: (nasmeši se i pogleda šeretski okolo) Očekuje nas ili očekuje me?

Ja: (jao, u zemlju da propadnem) Nas, ali prijatelj nije mogao doći, došao sam samo ja.

Dežurni policajac: Vašu ličnu kartu (kleberi se i dalje, ma zna, skontao je)

Dežurna policajka: Možete li (pokazuje ka prolazu sa senzorima) dok čekamo kolegu da Vam napiše propusnicu? Torbu na traku i sve metalne predmete i telefon.

(Prolazim jednom, PIŠTI, da, ključevi od automobila, na to nisam navikao... prolazim drugi put, sve OKE)

Dežurna policajka: Da li to imate produžni kabal u torbi?

(Ja zbunjen! Kakav produžni kabal? Pogledam na ekran skenera, ladno kablina neka u torbi. Otvaram torbu i ha)

Ja: Ah, to je lemilica, stoji tu sigurno nekoliko dana, zaboravio sam na to.

Dežurna policajka: A, vi ste majstor? (U pi*ku materinu, šta se dešava danas, ja obično sigurno vladam svakom situacijom, a ovo pređe u farsu na moj račun)

Ja: Nisam, uglavnom se bavim pisanjem, ali eto, na poslu, znate, USB kabal od čitača kartica za fotoaparat nam se prekinuo, pa sam poneo od kuće lemilicu da to sredimo (pitam sam sebe, dok tako laprdam, zašto nisam rekao da je bio USB kabal od externog hard diska mog kolege, kao da je bitno... čemu laž???)

Dežurna policajka: Aha! I lemilica može biti oružje! (kaže uz smešak) Dobro, sačekajte propusnicu i možete ući.

Ja: Hvala! Lemilica kao oružje – interesantno (čavrljamo)

Dežurna policajka: Nemate pojma šta sve ljudi imaju u svojim torbama, a da nemaju pojma da to imaju, dok ne vide na skeneru (smejemo se zajedno, a ja kontam, al' bi bila super fora svaki dan dobiti od nje jednu sliku i na kraju napraviti izložbu slika čudnih stvari za koje ne znamo da ih nosimo u torbi – nešto kao Amelija Pulen...).

Dežurni policajac:  Izvolite propusnicu, prvi sprat, soba ***

Ja: Hvala! (krenem, a policajka mi zadrži vrata da prođem, klimnem joj glavom i skontam da se baš zagledala u moje šiške, pa joj dobacim i jedan od mojih kezova – khmmm, ženo, za tebe ću napisati drugu verziju priče, ti ne čitaj dalje)

(Popnem se na sprat, nađem kancelariju i pokucam.)

Inspektor: Slobodno? (ulazim u kancelariju, sve po PS-u, dva lika u urednim odelima, obrijani za primer, ozbiljnih izraza lica)

Ja: Moje ime je A.P. čuli smo se telefonom.

Inspektor: Da, sedite. Izvolite.

Ja: (ukratko ponovim priču sa fona)

Inspektor: Vidite Aco (obrati mi se prisno) mi živimo u čudnoj zemlji i ništa nije savršeno. Ni država ni zakon, ni oni koji sprovode zakon nisu savršeni. Vi znate da ste zakon prekršili i ako Vam „dođe“ kazna, Vi birate hoćete li je platiti ili ne, a za policajca koji Vas je kaznio, imate opcije koje sam Vam već naveo.

Ja: Da, ali sad imamo situaciju da nemam svedoka, mada ih je bilo mnogo tu na ulici. Da li ja treba sad da dokazujem da su me policajci „uhvatili“ na privatnom parkingu, a ne na ulici ili oni treba da dokažu obratno, ako sve ovo dođe do suda?

Inspektor: Jednostavno je, Vi morate dokazati da niste krivi, policajac ne mora da dokazuje da ste krivi.

Ja: A krivica policajca, kako sam naveo već?

Inspektor: To mi utvrđujemo, ako vi podnesete žalbu, istragom.

Ja: Jasno mi je. Imamo slučaj čoveka kog su kaznili dok su mene procesuirali, koji je spustio pogled, potpisao nalog i prihvatio sudbinu i imamo mene koji to nisam uradio. Po čemu se razlikujemo nas dvojica? Ni po čemu, obojica ćemo platiti kaznu.

Inspektor: Pa, ne morate vi platiti kaznu, ako nećete, to je Vaš izbor.

Ja: Oke, hvala Vam na vremenu, znate, interesovalo me da li je moguće doći do nekoga u policijskoj administraciji ko će saslušati problem ovog tipa, bez obzira, može li se nešto uraditi ili ne i drago mi je da znam da je makar to moguće. (Inspektor razbaci kez na moje reči) i da Vas pitam, jel možemo da se slikamo nas dvojica, da imam dokaz da smo razgovarali?

Inspektor: Ne, mi imamo pravilo, ne možemo se slikati ovde.

Ja: Oke onda, ja idem svojim putem, Vama hvala još jednom. (ustajem i pružam ruku da se rukujemo, inspektor prihvata ruku i kaže)

Inspektor: Ne možemo se slikati ovde, ali slikaćemo se nekad u kafani, kad sednemo.

Da zaključimo!

Ja bih mogao, sada, da prijavim policajca i da se cela „priča“ preseli na sud. Hmmm, nemam predstavu šta bi to na kraju bilo, ali bi u svakom slučaju bilo zanimljivo. Mogao bih da se zadovoljim i ovim razgovorom sa inspektorom, i mislim da mi je sugerisao da mi kazna verovatno neće ni doći, jer sam podigao toliku „dreku“ ili da pustim Vas, dragi moji čitaoci da odlučite?

Da, eto, „sabraću sve komentare, sugestije i „pushing“ na gomilu i dopustiću vama da odlučite šta dalje. Izvolite! Da i rado bih uzeo novac nekom sponzoru, da mi plaća kazne, pa bih se svaki dan vozio bez kacige, raspravljao sa policijom i pisao ZA VAS! :D Čak sam razmišljao da se uradi neki tip skrivene kamere, pa da to možemo isfurati na TV-u... neverovatno, koliko se opcija stvori na jedno malo NE. Nije Tito bio lud!

(BLIN MAGAZIN)