- Nisam željela nijednog trenutka da bilo ko, naročito moji najbliži, vide da mi je teško. Nisam željela da mama vidi moje suze ili patnju, to bi je dokrajčilo. Zbog njih trudila sam se da budem hrabra. Padala sam, ali nisam dozvolila da bilo ko to vidi. Sada kada sam kod kuće i kada je agonija kroz koju sam prošla iza mene, priznajem da sam prvih 48 sati preplakala! Plakala sam nekada i noću, kada me niko ne vidi. Pitala sam se da li mogu da izdržim ili ne... Od osmog dana tamnovanja počela sam da vodim dnevnik jer sam tada dobila svesku... Otići ći kad-tad u Crnu Goru, ponosna sam na svoje korjene.

Ovim riječima počinje ekskluzivnu ispovijest za Kurir Sara Vidak (20), studentkinja iz Beograda, koja je 23 dana provela u istražnom zatvoru Spuž u Podgorici, zbog lažnih optužbi da je napala i povrijedila Jelenu Stanišić, sudiju za prekršaje u Kotoru.

Sara je u srijedu, poslije presude kojom je proglašena krivom i osuđena na četiri mjeseca zatvora, puštena na slobodu do pravosnažnosti presude, na koju ima pravo žalbe. Gotovo istog trenutka sa porodicom je krenula nazad u Srbiju.

Teški trenuci

Sara Vidak kaže da su joj najteži trenuci bili oni u kojima je ostajala sama u četiri zida.

- Nisu mi nedostajale materijalne stvari i ono na šta obraćamo pažnju u svakodnevnom životu, falila mi je sloboda. Nikada u životu nisam razumjela kada me mama probudi rano ujutru i kaže: „Saro, izađi da pogledaš kakvo je jutro“, jer ja sam spavalica. Tokom boravka u pritvoru morala sam da ustajem svakog jutra u 6 sati, a u tim trenucima najviše mi je nedostajalo što ne mogu da pogledam u sunce. Uveče kada legnem da spavam, nedostajalo mi je da pogledam kako zvijezde sijaju, a ni njima na slobodi nisam pridavala veliku važnost - otkriva Sara Vidak kako je boravak iza rešetaka promijenio njene prioritete u životu.

- Znala sam da samo ne smijem da dozvolim sebi da padnem u depresiju jer ono što mi se dogodilo, bez razloga i krivice, nisam mogla da promijenim. U tim trenucima, kada sam čak pomišljala da ću da padnem, podizala me je podrška najbližih, ali i svih onih koje nikada prije u životu nisam vidjela, a koji su bili uz mene - kaže mlada studentkinja.

Brojala sam dane

Dane između četiri zida, kako kaže, nije mogla da ne broji, iako su joj iskusniji pritvorenici sav,etovali da to ne čini.

- Od osmog dana počela sam da vodim dnevnik jer sam tada dobila svesku. Iako bi mnogi očekivali da sam ga počela pričom o tome koliko mi je loše i kako je sve oko mene sivo, on počinje na potpuno drugačiji način, jer baš je to dan kada mi je u posjetu došao tata. Radovala sam se svakoj posjeti i telefonskom pozivu, na koje sam imala pravo jednom nedjeljno. Ipak, teški su momenti bili kada između dvije nedjelje čujem neku lošu vijest, a moram da sačekam da prođu dani da bi mi moja porodica rekla šta je od toga istina, a šta ne - prisjeća se Sara.

 
Šta sam naučila

Na pitanje da li planira da se ikada više vrati u Crnu Goru, za koju je vežu najgore uspomene u životu, ali i iz koje vodi porijeklo, Sara kaže da još uvijek nema odgovor.

- Načula sam da nikada u životu čovjek ne može sve da planira i predvidi. Ako sam u bilo šta bila sigurna u životu, onda je to bilo da nikada neću završiti u zatvoru, a život me je demantovao. Moji koreni su iz Nikšića i ponosna sam na svoje porijeklo, ljudi su bili uz mene - kaže Sara Vidak i dodaje: „Otići ću sigurno, kad-tad".

(Kurir/DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)