Izvor: Peščanik

I ja sam, kao i mnogi iz mog vremena, moje države, perioda, kulture – opčinjena nasilnom smrću. Rasla sam u post-ratnom selu u Belorusiji, gde se neprekidno govorilo o smrti. U selu su bile samo žene, muškarci su poginuli – Belorusa je mnogo poginulo, četvrtina stanovništva – i razgovori o smrti su bili oblik našeg postojanja. U tom periodu sam bila hipnotisana tom temom. Nisam volela da čitam ratne knjige, jer u njima nije bilo onoga o čemu su govorili ljudi oko mene: o nasilnoj smrti i o onome šta možemo da uradimo jedni drugima. Napisala sam mnogo knjiga o ratu, neke su prevedene.

Nasilna smrt uvek povezuje dva sveta: svet žrtve i svet ubice. Kada se završi njihovo vreme, dželati kao da nestaju. Ispada da sve što znamo o istoriji znamo od žrtava. Sećam se kada su posle 40 godina sudili ljudima koji su u kućama spaljivali ljude, po Hitlerovom planu uništenja Slovena. Imali smo utisak da se sudi nekim drugim ljudima – ne onima koji treba da budu pravedno kažnjeni. Oni su u međuvremenu postali neko drugi i nije bilo jasno koga mi to kažnjavamo. U tom smislu, zlo kao da vremenom nestaje.

Ja sam pisac i nisam žrtva, već osoba koja zapisuje svedočanstva žrtava, kao neka vrsta konduktera. U početku su mi nedostajali instrumenti za taj posao, pre svega poznavanje vojničke kulture koja se klanja bogu Marsu. Primetila sam da se kod vas u Srbiji, čak i u Beogradu, ljudi prilično skromno odevaju, ali su vojnici odlično obučeni i vrlo se jasno izdvajaju. Odmah se vidi da iza njih stoji velika i jaka vojnička kultura. Kada sam pisala, htela sam da nađem reči, da objasnim čoveka koji čini zločine. Kako on uopšte živi posle toga.

Sa druge strane, htela sam da pogledam na sve to kao umetnik i istoričar. Sa nepristrasnog gledišta umetnosti i dželat i žrtva su ravnopravni. To je glupo. I naravno, to nije tačna reč, nijedna reč nije istinita kada se govori o zlu velikih razmera. I šta da se radi kada je, što se najčešće dešava u ruskoj istoriji, jedan čovek i dželat i žrtva. Ispada da neko ima sreće, ili su okolnosti takve, ili se možda desilo neko čudo koje ga je izbacilo iz koloseka, pa možda nije ušao u jedan rat nego u drugi.

Činilo mi se, a sada sam potpuno sigurna da je ljudski život iznad svega. Naravno, strasti nas gone, svakog od nas, ali meni se činilo da bi trebalo pisati knjige u kojima bi ubijanje u ratu bilo izjednačeno sa kanibalizmom, ljudožderstvom.

Kada sam pisala svoje prve knjige o Drugom svetskom ratu, htela sam da ljudi 40 godina posle Drugog svetskog rata – kada su pisane moje knjige – ne govore o tome kako su herojski ubijali jedni druge, da su samo drugi bili krivi, a oni u pravu. Htela sam da odgovorim na pitanje kako čovek opstaje sa tom bezumnom mišlju da ima pravo da ubije drugog čoveka, da se meša u božji domen. I sećam se, tada sam radila kao novinar, saznala sam da jedan starac svoj orden i medalje, kada je saznao da ima rak i da umire, nije odneo u istorijski muzej neke škole, kao što su ga molili, nego u crkvu. Rekao je: ‘Ali ja sam ipak ubijao’.

Činilo mi se, a sada sam potpuno sigurna da je ljudski život iznad svega. Naravno, strasti nas gone, svakog od nas, ali meni se činilo da bi trebalo pisati knjige u kojima bi ubijanje u ratu bilo izjednačeno sa kanibalizmom, ljudožderstvom. Prva moja knjiga su bila priče žena iz rata. To je roman u obliku glasova, ima oko 300 priča, neke imaju 10 strana, neke dve-tri rečenice ili nekoliko pasusa. Knjiga se zove Rat nema žensko lice. Žene su mi ponudile poseban pogled na rat, zato što žene rađaju život i znaju njegovu cenu.

Neću da kažem da su muškarci niže ili više od toga, ali svako od nas ima jedinstveno znanje koga nije svestan. Meni je to bazična informacija. Kada se skupljaju knjige o Holokaustu, o ratovima, kada se govori o brojkama, koliko je ljudi poginulo, koliko je tehnike korišćeno – to su samo podaci. Ali postoji nešto što je izvan, iznad informacije. To je ono što se predaje putem stradanja i empatije. To je novi oblik informacije, i ona nam daje mogućnost saznanja koje prolazi kroz celog čoveka. I ja celog života tragam za tim novim vidom znanja, koje ne može da prenese samo jedan čovek, čak i da je najgenijalniji pisac, zato što je u svetu previše zla. Zlo je postalo izoštreno, ogavno, bezobzirno i često menja maske. Tu nam vojnička kultura nije od velike pomoći. Čak ni kod Tolstoja jedan junak romana nema odgovore na sva pitanja o ratu.

Moja knjiga o ženama u ratu je prevedena, pa sam odlazila u Japan, Kinu ili u Evropu i kada sam razgovarala sa čitaocima zanimalo me je šta su iz nje shvatili o ratu u Rusiji i o ruskom stradanju. Na primer, ruska armija je u svojim redovima uvek imala i žene, i one su time ulazile u sferu muškaraca. Žena kao biološko biće se uopšte nije uzimala u obzir. Sećam se da sam jednu od njih pitala ‘Šta je najstrašnije u ratu?’, a ona se nasmejala i rekla ‘Misliš da je strašno da se umre? Ne, najstrašnije je proći četiri godine bez brushaltera i u muškim gaćama, i nijednom ne dobiti ono što je potrebno za menstruaciju; dnevno marširamo 40 kilometara i muškarci idu za nama. Nas je 400 žena i oni se trude da ne gledaju u zemlju zato što posle žena ostaju krvavi tragovi’.

Ova knjiga je čekala na štampu tri godine. Zvali su me kod cenzora i on mi je rekao ‘Prvo i osnovno, sovjetska žena nije životinja, ona je više od toga. Takve stvari se njoj nisu mogle desiti. A drugo, o kom ratu vi govorite, o čemu vi pričate? Rat treba da bude herojski, lep, da bi drugi mogli da nastave da rade taj posao, jer taj posao nije lako raditi’.

Ja sam ipak pisala knjige upravo zbog toga da drugi ne krenu da rade taj posao, da se ne bave tim poslom, nego radi stvaranja energija pacifizma i poštovanja ljudskog života do poslednjih mogućih granica, do kraja života. I to je moj konačni zadatak. I meni se čini da kada su ta pitanja čoveku jasna i kada nas objedinjuju u nekim znanjima o ratu, objedinjuju i sve ljude u svetu. I mislim da je ovo jasno svakoj ženi.

Čak su i životinje i ribe bile uključene u taj rat. Svi su trpeli. Žene su su mi otvorile upravo tu dubinu. Kako da proniknem u nju? Savremeni čovek uključi televizor i svakodnevno vidi katastrofe kao što je Srebrenica, i pije kafu, sluša muziku i mirno živi. Kako da opet govorimo o tome? Ima li ikakvog smisla to opet započinjati?

Moja druga knjiga se bavila dečijim viđenjem rata. Recimo, dolaze Nemci koji su imali ideju da bolesnima treba davati dečiju krv, da će onda brže ozdravljati. Pa su uzimali decu, rusku, belorusku, ukrajinsku – a deca kažu – ‘Idu tate!’ Deca se raduju, grle ih, zato što su to očevi. Jer dete od 4-5 godina čeka oca, i evo, očevi su došli. Dete je uvek čisto i nevino. Pričam vam o svom razvoju, o načinima na koje sam ušla u tu temu, u tu tajnu. To i nije tema, to je više tajna. Ako se pisac bavi pitanjima rata i smrti a ne posmatra ih kao tajnu, onda bolje da ne piše.

Moja sledeća knjiga je bila o ratu u Avganistanu. Mogla sam da odem tamo i sve vidim svojim očima. Ako si bio pod mecima i ako je na tvoje oči neko ubijen, onda naravno pišeš drugačije. To je i dobro i loše. S jedne strane znaš više, mnogo si toga preživeo, a s druge strane nisi više slobodan. I ti su uvučen u te strasti odmazde. Sećam se, u borbi mi komandir kaže: ‘Uzmi ti, pucaj ti, probaj. Onda ćeš dobro da pišeš’. A ja odbijam. Čak i ako budem pucala, malo je verovatno da ću nekoga ubiti, naravno, ali sama činjenica da sam iskoristila tu mogućnost lišiće me neke čistote. U ime čega? Da bih dostigla neke konačne, ispravne reči o svemu tome.

Sećam se, organizovali su izložbu oružja koje su sovjetske trupe zaplenile od mudžahedina, to su avganistanski partizani. Zastala sam kod jedne divno urađene mine. U savremenim ratovima me poražava koliko je ljudskog života posvećeno tome da se napravi oružje. Ono je lepo, danas se pravi da bude u raznim bojama, precizne forme. Savršenije je od reči kojima ja opisujem užase rata. Ovu minu su napravili u Italiji, gde ljudi imaju osećaj za estetiku. I rekla sam naglas: ‘Bože, što je lepa, kao igračka!’ A pukovnik koji je bio sa mnom kaže: ‘Ako na tu minu staneš ovako, onda gubiš nogu. Ako staneš onako, otkine ti ruku’. Postavlja se pitanje kako naći reči da se o tome govori, o toj otkinutoj nozi, o toj lepoj igrački i o tome da je počeo novi vek, a mi smo još uvek kao pećinski ljudi. I imamo heroje koji se ne razlikuju od onih koje smo imali u doba pećine. Jedina razlika je u tome što sada imamo daleko moćnije oružje. Kako naći reči da se sve to ispriča?

Onda sam napisala knjigu o Černobilu, koja je opet ispala ratna. Naziv knjige je Černobilska molitva – hronika budućnosti. Kada se dogodio Černobil, iselili su preko 100 sela, ljudi su morali da odu sa te zemlje, jer na njoj više nije moglo da se živi. I sećam se kako mi je jedna seljanka objasnila šta je to Černobil. Ušla sam u njeno selo zajedno sa vojskom, jer evakuaciju je radila vojska i oni su naredili da svi uđu u autobuse, i svi su ušli osim te jedne bake. Klečala je na kolenima ispred svog starog kućerka, u rukama je držala ikonu i molila se. I videvši mene, ženu, ona je odreagovala i rekla: ‘Devojčice moja, pa zar je to rat? Pogledaj – ja sam preživela rat sa Hitlerom, kad je sve bilo jasno: strani vojnici bombarduju, pucaju, ubijaju i onda moraš da bežiš. Ali zašto sad moram da idem? Sunce sija, videla sam i jednog mišića jutros, ptice lete, pa zar je to rat?’

Moja knjiga o ženama u ratu je prevedena, pa sam odlazila u Japan, Kinu ili u Evropu i kada sam razgovarala sa čitaocima zanimalo me je šta su iz nje shvatili o ratu u Rusiji i o ruskom stradanju. Na primer, ruska armija je u svojim redovima uvek imala i žene, i one su time ulazile u sferu muškaraca. Žena kao biološko biće se uopšte nije uzimala u obzir. Sećam se da sam jednu od njih pitala ‘Šta je najstrašnije u ratu?’, a ona se nasmejala i rekla ‘Misliš da je strašno da se umre? Ne, najstrašnije je proći četiri godine bez brushaltera i u muškim gaćama, i nijednom ne dobiti ono što je potrebno za menstruaciju; dnevno marširamo 40 kilometara i muškarci idu za nama. Nas je 400 žena i oni se trude da ne gledaju u zemlju zato što posle žena ostaju krvavi tragovi’.

Odjednom mi je sinulo da smo preko Černobila ušli u novi oblik rata. Još će se ljudi ubijati nožem i automatom, ali je počelo novo vreme puno strahova za koje nismo spremni. Sunce sija, ali mi ne smemo da izađemo jer je radijacija prejaka. Imamo i vodu, ali ne smemo da je pijemo zato što je zatrovana. Ako popiješ tu vodu, umrećeš. U toj zoni ni na zemlju ne smeš da sedneš zato što te i sama zemlja ubija. Ne čuješ radijaciju, ona se ne čuje. Ne vidiš je. Ne možeš je dodirnuti rukom. Ali taj svet te već ubija. I tada sam shvatila da će i moja knjiga o Černobilu biti o ratu.

Kada su odvozili ljude odande, ljudi su sedeli u autobusima, a oko autobusa su se skupljali njihovi psi i mačke, kao da nešto razumeju. U tom novom obliku rata nisi Bosanac, ni Srbin, ni Belorus, ni Rus, nego si prosto predstavnik jedne forme života, samo jedno od živih bića na planeti kome preti istrebljenje. Šta znači naše i tuđe? Ako su černobilski oblaci već četvrtog dana bili iznad Afrike i tamo su pale kiše i ljudi dobili rak – ko su onda naši i tuđi, šta znači blizu i daleko? Negde eksplodira atomska centrala i onda svi dišemo taj vazduh. A kada je eksplodirala u Černobilu, to je bilo jako lepo. Nebo je zasvetlelo u bojama maline. Ljudi su iznosili decu i govorili – ‘gledaj ovo, vidi kako je lepo’. Mislili su da će za dva sata doći vatrogasci i sve ugasiti. Zamislite koliko smo nespremni za budućnost. A još uvek toliko zavisimo od prošlosti, zaglavili smo se u njoj.

***

Već neko vreme živim u Nemačkoj i iznutra sam videla ceo put koji su oni prošli posle Drugog svetskog rata i na jedan lep način sam počela da zavidim tim ljudima. Na celom prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza intelektualne elite odbijaju da rade svoj posao. Razgovarala sam sa jednim poljskim piscem, pitala sam ga – ‘Šta vas je najviše porazilo kod ruskih intelektualaca?’ A on kaže ‘To što su prebrzo pritrčali stolu da skupljaju mrvice koje im bacaju oligarsi’. Mi smo prestali da radimo svoj posao. A Nemci su prešli taj put samospoznaje, izlazile su knjige i predsednik je izgovorio reči pokajanja. To je državni posao, to ne može da uradi jedan čovek, ali njihova elita je dala ideje nemačkom društvu i političarima.

To je naš ogroman problem, jer još ništa nismo rešili, ni sa komunizmom, ni sa pokajanjem, ni osudom ideologije i konkretnih dželata za konkretna nedela. Taj posao je počeo na kratko da se obavlja za vreme Gorbačeva, kada je bilo mnogo samoubistava među tim dželatima, ali onda su ljudi počeli da se navikavaju na novu situaciju. Moja poslednja knjiga zove se Second hand era – kraj crvenog čoveka – crveni čovek izumire, ali posle njega dolazi neki mutant. Sećanje na prošlost je skliznulo na margine našeg društva. Liberali se već pravdaju zato što su izveli Perestrojku. Anu Politkovsku poštuje čitav svet, a kod nas je gradska lujka.

Ljudi su se bacili na šoping, na putovanja po svetu – na život. I naš glavni posao zapravo nije urađen, i sada su svi u užasu: zašto se svakodnevno dešavaju ubistva. To je takođe posledica toga što u društvu nije obavljen naš posao. Živimo poraženi u sopstvenoj kući. I ako se neko u Srbiji oslanja na Rusiju, mogu da vam kažem – nemate na koga da se oslonite. Za potrebe svoje poslednje knjige sam proputovala Rusiju. U njoj više nema humanističkih ideja. Ostale su samo second hand, istrošene nacionalističke ideje.

Za to što se danas dešava krive se političari, ali po meni intelektulna elita ipak snosi glavnu odgovornost. Slovenske civilizacije su civilizacije reči. Kod nas je književnost nešto malo više nego samo književnosti. Ruski pisac sebi ne može da dozvoli ono što sebi može da dozvoli nemački pisac – da se igra rečima. Kod nas se reči završavaju krvlju, ili se završavaju blebetanjem u prazno. A to je još strašnije.

U Belorusiji još uvek vlada socijalizam. To je poslednja diktatura u Evropi, kao time machine. Pozdraviti se sa svojom prošlošću, reći joj doviđenja jako je teško. Čujem ovde kod vas da je Belorusija jedinstvena, a zapravo je provincijalna diktatura. Ali moje osnovno pitanje ostaje – gde su intelektualci. Kada je došao Gorbačev, bilo je mnogo intelektualaca. Bili smo srećni što vidimo jedni druge. Ljudi su jako privlačni jedni drugima dok traje puč. Kako su divno govorili. Kako su im divna lica. Kako su bili spremni da umru za svoju ideju, ali danas tih ljudi nema. Nema ni tih reči, ni novih ideja. I ja živim lično poražena tom činjenicom.

Moja baka Ukrajinka, otac mi je Belorus, a majka Ukrajinka, je imala izreku: ‘Prvi mačići se u vodu bacaju’. A apostol Pavle je govorio: ‘Dođu vremena kada te ne čuju, ali ja propovedam’. Nema nam druge. U Rusiji postoji poslovica da nada umire poslednja, i još jedna nova – da u Rusiji ne samo da budućnost ne može da se predskaže, nego ni prošlost. To je sada ogroman kotao i ne zna se šta će u njemu skuvati. Oni se naslađuju novim životom i imaju čitavu filozofiju o tome, posle tolikih godina sovjetskog asketskog života. Ali politika ih ne interesuje. Oni se drže po strani. Oni praktično ne idu na izbore. Sve se rešava bez njih. Šta treba da se desi da bi se oni zainteresovali, zaista ne znam.

Bilo mi je zanimljivo da saznam šta kod vas mladi govore o Srebrenici, i uopšte o bliskoj prošlosti, koliko je za njih to važno. U Rusiji to nije bitno. Da li onda možemo da govorimo o ozbiljnoj državi? Šta će biti sa njenih dva miliona dece beskućnika? Treba postaviti pitanje kako da se ustroji društvo na normalan način, ne za jedan deo nego za sve. Proputovala sam 20 gradova za potrebe svoje knjige i nikad se ne bih vratila u njih. A čitavu tu veliku prazninu želi da ispuni ruska crkva, što je takođe strašno. Jer znate, sada je već sasvim normalna stvar – pravoslavni taksi. Sedneš u taksi i onda te vozač pita ‘Jesi li pravoslavna?’ Ja mislim on pita reda radi, pa kažem ‘Pa da, baka me je krstila’, kažem onako, našalim se. A on kaže ‘Ako nisi pravoslavna, ne možeš u taksi’. Imate oglase: ‘Izdajem stan, ali samo pravoslavnoj porodici’. Kao obrnuti totalitarizam.

Da li demokratija može da se navuče kao odelo koje onda nosiš? Demokratija, naravno, ili postoji ili ne postoji. Lukašenko kaže da je Belorusija najslobodnija zemlja, ali šta on pod tim misli, niko ne razume. Naša elita mora da se trgne, a do tada ćemo gledati na TV-u oligarhe kako se hvale da su u njihovim privatnim avionima ve-ce šolje pozlaćene. A po Moskvi se voze pozlaćeni Leksusi. I niko da kaže: ‘Ljudi, to je nepristojno. Ne sme se tako’. Imamo majku koja je pobila pet ćerki i izvršila samoubistvo jer nije imala čime da ih hrani. A imamo i pozlaćene Leksuse. Kakav zemljotres još treba da se desi da bi se društvo uozbiljilo.

(DEPO PORTAL, BLIN MAGAZIN/mr)