DEPO Intervju/ Tatjana Mandić Rigonat, beogradska pozorišna rediteljica

I danas bi svaki političar lice namazao kravljom balegom - kada bi znao da će mu to prizvati ministarsko mjesto!

Kultura06.12.14, 20:33h

I danas bi svaki političar lice namazao kravljom balegom - kada bi znao da će mu to prizvati ministarsko mjesto!
Kontraverzna i drčna beogradska rediteljica Tatjana Mandić Rigonat, nakon što je njena adaptacija Nušićeve 'Gospođe ministarke' u Sarajevu ispraćena ovacijama, za DEPO Portal govori o vlastitoj pobuni i nepristajanju na kolektivnu društvenu šutnju

 

Tatjana Mandić Rigonat jedna je od najznačajnijih rediteljica u Srbiji. Angažman kroz pozorišni rad ne odvaja od onog u privatnom životu, ne želeći se uklopiti u mediokritetsku ušuškanost i kolektivno nečinjenje. Njena adaptacija Nušićeve ''Gospođe ministarke'' direktna je kritika aktuelne srpske vlasti koja podrazumijeva stvaranje kulta ličnosti oko Aleksandra Vučića kog danas jedino Šešelj podsjeća na vlastitu prošlost.

 

''Gospođa ministarka'' je nakon gostovanju u Sarajevu ispraćena ovacijama.

 

Za DEPO Portal Tatjana Mandić Rigonat govori o svevremenosti koristoljublja, nezajažljivoj potrebi za vlašću, pozorištu kao mjestu privilegije u kome ne prihvata histeriju i egomaniju...

 

Razgovarala: Kristina LJEVAK 

 

Gospođo Mandić Rigonat, je li Nušić naš savremenik ili mi živimo u vremenskom vakumu?

 

On je prosto u našem krvotoku. I kao i svakog drugog dramskog klasika moguće ga je scenski čitati na najrazličitije načine. On je inspiracija i provokacija. Nije lokalni pisac jednog vremena i podneblja.Vlast je velika tema njegovog dela. Baš zato što je veliki pisac ja sam i mogla da "Gospođu ministarku" scenski čitam i izoštrim kroz temu političke, društvene travestije, da Živanu Popović postavim kao stanje svesti, kao arhetip vlastohleplja i gubljenja razuma u želji za moći i vladanjem. Da u nešto što inicijalno postoji u komediji ugradim iskustvo današnjice, osećanja vremena u kojem živim.

 

A ustvari, u vrlo sličnom vremenu i mi danas živimo...

 

Nušić je danas aktuelan na nivou replike, situacije. Likovi iz negovih komedija su svuda oko nas, samo mnogo opasniji nego kad ih je on stvarao, jer uspevaju da kreiraju našu stvarnost po sopstvenoj meri. I volim da kažem da i kad im se smejem, da ih se i plašim. Živkinu familiju sa svim njihovim alavostima za koncesijama, parama, radnim mestima, besprekorno čitamo kao stranačke apetite. U vremenskoj smo mašini koja antagonizme, probleme, anomalije društva i pojedinca Nušićeve epohe u grotesknim dimenzijama proizvodi i danas.

 

U vremenskoj smo mašini koja antagonizme, probleme, anomalije društva i pojedinca Nušićeve epohe u grotesknim dimenzijama proizvodi i danas

 

Sve manje je umjetničke hrabrosti. Ukoliko se opravdanje za nečinjenje pronalazi u strahu od gubitka egzistencije, koliko takva egzistencija uopšte ima smisla?

 

Pa postoji razlika izmedju pseudo angažmana i stvarnog istinskog angažmana. Pseudo angažman pripada ljudima koji imaju zaleđinu a pravi onima koji imaju samo svoje uverenje, hrabrost i iza kojih ne stoji nikakva organizacija, stranka itd. Već isključivo sopstvena koža i integritet ličnosti i dela. Mi živimo u svetu u kojem mediji oblikuju sliku stvarnosti. Mediji su uglavnom produžena ruka vlasti i različitih centara moći, mada to tako ne mora na prvi pogled da se čini jer pružaju privid slobode. 

 

Imamo nažalost i svjež primjer medijskog linča Vašeg glavnog glumca koji nam ilustruje kompletnu atmosferu načina na koji se tretira društvena kritika...

 

Proizvodnja straha i zastrašivanja je neverovatna kao i izvrtanja činjenica. Propaganda je u punom zamahu. Orvelijanski svet, svet novih modeliteta totalitarizma. Blic ili Bljuc, kako ga sad zovemo, posle linča koji su sproveli nad Goranom Jevtićem poslao je jasnu poruku kako može biti tretiran istaknuti umetnik, na koji i kakav način stavljen kao meta za odstrel. Jasna poruka zastrašivanja. Pa pogledajte kakva je sudbina Žulijana Asanža. Ali bez obzira kakvi modeli represije bili u pitanju, najdublje, najiskrenije mislim da umetnik ne treba da podlegne strahu, mada je i to ljudski, i da ne samo svojim delom već aktivizmom u svakodnevnom životu treba da razbija oklope straha, predrasuda i da širi prostore slobode koji su ugroženi.  

 

Mediji su uglavnom produžena ruka vlasti i različitih centara moći, mada to tako ne mora na prvi pogled da se čini jer pružaju privid slobode

 

U bh. pozorištu dešava se da glavni glumac iz predstave izlazi pet dana prije premijere, što je krajnje neodgovorno... Postoje li neka Vaša formula za sinhronizaciju ansambla i amortizaciju pojedinačnih sujeta?

 

Ja svoje saradnike poštujem. Ne prija mi histerija i egomanija.Talenat se talentu raduje. Najveći glumci po pravilu su i najjednostavniji u procesu rada i kod njih sujeta nikad ne radi protiv umetničkog čina ili reditelja ili partnera. Za svaku predstavu se dugo i detaljno spremam. Ne podnosim javašluk u pozorištu, besove, razgoropađene sujete i pomahnitali ego, odsustvo odgovornosti prema kolegama i misiji pozorišnog čina, neradnike svih fela.I pozorište je na žalost nagriženo opštom društvenom devastacijom vrednosti. Odvratno mi je kad čujem da bi sve bilo drugačije kad bi svi glumci bili na ugovoru, kako bi tad sve funkcionisalo za razliku od sad kad imamo stalne ansamble. Šta to znači, da samo čovek ucenjen strahom za egzistenciju može da funkcioniše kao odgovorno biće, da strah rađa etičnog umetnika? 

 

Vaša ministarka je i sujevjerna. Koliko smo daleko spremni otići u potrazi za čudom, nespremni da se pozabavimo realnošću i koliko je to opasno?

 

Pa postoje razna čuda i prostori čudesnog. Postoji i čudo umetnosti i čudo lepote, ljubavi, ali i čudo gluposti, pohlepe, taštine, razaranja... A kod Živke ministarke, svi ti postupci koje sam joj dala, i gatanje i vračanje i ljubljenje Biblije sa belim lukom oko vrata, i kađenje kuće, u službi su plastičnog scenskog očitavanje te lude strasti pomahnitalosti da se bude neko važan miksanjem svega i svačega, suprotnosti i verja i sujeverja, ilustacija su oblapornosti gubljenja razuma u trenutku nagoveštaja da bi mogla biti vlast. I lice bi namazala kravljom balegom da je čula da se tako može prizvati ministarsko mesto.

 

1169347-tatjana-rigonat-05

 

Koliko se danas teško izboriti za kreativni prostor uprkos važnim predstavama u vlastitoj profesionalnoj biografiji, nagradama i odanoj publici?

 

Govorim ono što mislim i to ima svoju cenu.Ta otvorenost stvara i velika prijateljstva i velika neprijateljstva. I u tome nisam usamljena ili posebna. Ni pozitivne kritike ni gledanost mojih predstava ni ljubav publike nisu ključ koji otključava uspešno ugovaranje novih režija. Ilustrativno, evo posle uspeha ministarke koji je  očigledan i nesumnjiv, ni jedan upravnik ni jednog pozorišta u Beogradu ili Srbiji nije me pozvao da se dogovorimo za novu režiju. Idem, nudim tekstove. Trenutno sam u pregovorima sa Bitef teatrom i videćemo kada ćemo saradnju ostvariti, zavisi od novca, moja ideja im se dopada. Sreća i privilegija je što sam zaposlena u Narodnom pozorištu, i što imam  izvesnost da ću u njemu režirati. Da sam samostalni umetnik bila bih očajna kao brojne moje kolege. I sreća je što Nenad Šegvić prati moj rad, selektuje moje predstave za Medjunarodni festival u Rijeci, pa ću posle predstave ''Dabogda te majka rodila'' po romanu Vedrane Rudan, koju sam režirala u Rijeci 2012., ponovo tamo raditi. 

 

Propaganda je u punom zamahu. Orvelijanski svet, svet novih modeliteta totalitarizma

 

Stvarnost često prevaziđe književnost. Kao primjer može poslužiti Vučić za koga su danas gotovo svi u Srbiji sem Šešelja, iz čijeg šinjela je ponikao. Djeluje li to kao zanimljiv dramski zaplet i koliko rastužuje zbog toga što je to surova realnost?

 

Pa ja ne znam da su u Srbiji gotovo svi za Vučića, jer to bi  značilo da u Srbiji ne postoji kritičko mišljenje. Ali za Vučića sigurno i snažno jeste zapadni međunarodni faktor, kao i neki iz nekadašnje druge Srbije koji u njega projektuju novog Zorana Đinđića ,kao i mnogi mediji i propali političari koji bi ulizujući se Vučiću hteli da politički profitiraju, i politički prežive. Svi oni učestvuju u stvaranju kulta ličnosti ili bolje da se izrazim imidža političara Vučića, bezgrešno začetog u sadašnjosti, bez greha radikalske prošlosti na koju podseća Šešelj. 

 

Publika u Sarajevu predstavu ''Gospođa ministarka'' ispratila je sa ovacijama. Sa kakvim emocijama ste otišli u Beograd nakon gostovanja?

 

U Beogradu sam, a zapravo još u Sarajevu. Neko je mobilnim snimio aplauz i te veličanstvene minute publike na nogama i ozarenog ansambla. To su pozorišni trenuci za koje se živi, i od kojih se živi. Sarajevska publika nas je baš snažno zagrlila i još sam u tom zagrljaju. Cela ekipa je oduševljena ovim gostovanjem, publikom, organizacijom, medijima koji su nas pratili, ljudima koje su sretali u hotelu, na ulici, na svakom koraku...

 

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN)

 

 


Depo.ba pratite putem društvenih mreža Twitter i Facebook