Pišem u nadi da će ovo pismo pročitati svaki građanin Bosne i Hercegovine!
       
Protekli dani, koje sam preživjela, bili su strašni za mene i moju porodicu! Ustvari, strašno je to što sam nažalost spoznala činjenicu na šta sve čovjek moze da naiđe kad mu je pomoć potrebna.
       
Pokusat ću da budem sto kraća i objektivnija, da tačno opišem što sam prošla. To sve je žalosno, ali istinito...
       
Rođena sam u Jajcu, ali živim u Bugojnu 32 godine. U Jajcu živi sva moja familija. Nismo doseljenici, nego smo starosjedioci počev od mojih predaka pa na dalje... U Jajcu je živio i moj brat Miralem, bio je RVI.
       
Ranjen je u proteklom ratu. Živio je sa našom majkom, koja je umrla u januaru prošle godine, i koja je dala još jednog sina za odbranu naše države.
       
Od smrti naše majke on živi sam u našoj porodičnoj kući. Volio je da konzumira alkohol, ali je živio pošteno, nikoga nije uvrijedio, nije bio agresivan, nikome nije nanio zlo. Živio je kako je živio!
       
Dana 18. 01. 2013. godine pozvala me moja strina, te mi je javila da dođem i da Miralem nije dobro. Nije se viđao nekoliko dana, pa su komšije ušle u kuću, te ga zatekle u kuhinji na podu kako leži. Voda u sudoperu je tekla, pa je napravila poplavu, a on je u toj vodi ležao... Komšije su ga podigle na sećiju i pokrile dekom.

Potom smo moja kćerka i ja krenule u Jajce. Po dolasku smo otišle u "P.U. Jajce" da prijavimo slučaj moga brata. Skupa sa policijom smo otišli u našu porodičnu kuću. Miralema smo zatekli u polu svjesnom stanju, kuća je bila sva u vodi, a on sav mokar. Policija je pozvala Hitnu pomoć, koja je ubrzo i došla.
       
Odvezli smo ga u Hitnu službu Jajce. Pošto je moj brat u kući ležao dva-tri dana bez hrane i vode, te je bio promrzao i vidno dezorjentiran.
       
U Hitnoj službi Jajce uvezli su ga u jednu prostoriju gdje mu je medicinski tehničar, koji je i došao po njega, priključio infuziju, uzeo podatke, te nas uputili dalje sa vozilom saniteta.
       
Znači niko ga nije ni pogledao, niti mu ukazao bilo kakvu pomoć od dežurnih doktora koji su bili tu.
       
Odveli su nas u bolnicu Jajce "odjel Hirurgija". Tu nas dočekuju doktor i medicinski tehničar, koji ne žele da nas prime jer nije za "Hirurgije", pa i ja, laik, vidjela sam da nije za hirurgije, ali išla sam tamo gdje nas uputiše iz Hitne službe.
       
Moj brat i dalje u lošem stanju, gleda u nešto, a nista nije ni vidio! Doktor koji je bio na "Hirurgiji" nazvao je direktora bolnice, te je dobio odobrenje da može prenoćiti, te da se ja javim u bolnicu do 8 sati.
       
Medicinski tehničar dao mi je recept i tačno naglasio u koju apoteku treba da odem (PHARMACENTICALS NO 1), te kupim to što je napisano. Nećete vjerovati, paket nesterilnih rukavica, dvije infuzije i dvije igle.
       
To sam kupila i donijela. Pa zar takva bolnica treba da radi!?
       
Moga brata Miralema ostavismo u jednoj sobi nadajući se da će mu biti ukazana pomoć.
       
Ujutro sam bila u bolnici, gdje sam čekala gospodina direktora. Nakon dužeg čekanja pozvala nas je medicinska sestra i rekla da možemo ući. Kada sam ušla u sobu gdje je ležao moj brat, doživjela sam šok! On je ležao na krevetu onako kako sam ga ostavila prethodne noći. Prozor niže njegovih nogu bio je širom otvoren, da su ga bar pokrili...
       
Ostala sam zatečena. Strašno! Znači da sve to što sam kupila, kupila sam uzalud!

Mislim, da su ga presvukli, ukazali mu pomoć, pokrili, mozda bi bio živ, ali to Bog zna!
       
Pojavio se i direktor bolnice dr. Matijević, te mi je na moja pitanja odgovarao  neljubazno. Pitala sam zašto ga nisu presvukli, zašto mu nisu pomogli, na što mi je on odgovorio da nije mogao - jer SMRDI! Te da je otpušten kuci i da nije za bolnicu.

Pa da li ga je itko pogledao?! A moj brat Miralem, mrtva duša!

Do 11 sati sam hodala i molila da mi netko ukaže bilo kakvu pomoć, ali uzalud. Tada je došla medicinska sestra Petra, i ona je pomogla da ga presvučemo i očistimo. Kad ga je skinula, imali smo što da vidimo, bio je sa ranama po leđima, stražnjici i nogama. Bio je mokar i prljav od izmeta, te promrzao.
       
Sestra Petra ga je previla, stavila pelenu i obukla pidžamu koju sam predhodne noći ostavila na ormariću. Dok je sestra Petra ukazivala pomoć mome bratu, na vratima je stajao medicinski tehničar iz Hitne službe i na sav glas se smijao i zezao sa njom, na što je ona rekla "sram te bilo, ja radim ono što ste vi trebali sinoć".

Kroz kakve je muke prošao moj brat, to samo on zna.

Tada je došao, za mene taj "mali čovjek", direktor bolnice dr. Matijević te na moje puste molbe odobrio nalog za sanitet do Kantonalne bolnice Travnik.

Vozeći se prema Travniku sa svojim bratom, razmisljala sam o tom "malom čovjeku" i o svima koji su tu noć bili u Hitnoj službi i u Bolnici Jajce, koji su položili Hipokratovu zakletvu da će se brinuti o ljudima, ma kakvi oni bili, a on, dr. Matijević, nije htio učiniti ništa - jer je SMRDIO! I za njega on je bio beskućnik i socijalni slučaj.
       
Ne, dr. Matijeviću! On nije bio beskućnik, niti socijalni slučaj. Imao je kuću i penziju RVI. A i da jeste, znači neka beskućnici i socijalni slučajevi umiru. To je valjda teorija direktora bolnice... ŽALOSNO!
       
U Kantonalnoj bolnici Travnik primljeni smo tako fino i ljubazno, kao da smo doveli najvećeg bogataša. Primljeni smo na Psihijatriju, gdje nas je dočekala jako ljubazna doktorica i koja je detaljno pregledala moga brata. Tražila je otpusno pismo iz Bolnice Jajce, koje nisam imala i koje mi nitko nije dao. Pa i kako će, kad ga nitko nije pogledao, a kamo li ukazao pomoć... Znači, bez dijagnoze!
       
Sa Psihijatrije smo upućeni na odjel Neurologije, i tu nas dočekuju sa ljubaznošću! Ostavljamo našeg brata u bolnici u Travniku.
       
Bio je na liječenju 19. i 20.01. te je 21.01.2013. godine preminuo u 6 sati ujutro.
       
Već danima razmišljam, da mu je ukazana pomoć u Jajcu, možda bi bio živ, ali šta se može, valjda je takva njegova sudbina. Za mene bolna spoznaja kakvih doktora sve ima.

Ovim putem želim da se zahvalim Kantonalnoj bolnici Travnik na ukazanoj pomoći, UdruŽenju RVI Jajce, koji su nam pomogli i materijalno i moralno, Medžlisu Islamske zajednice Jajce, mojoj dragoj rodbini, mojim komšijama, i svima koji su tada bili uz nas, posebno sestri Petri koja je bar malo ublažila bol mome bratu, kao i meni.
       
Znam da ovo što pišem, pišem u prazno, jer se nikada mali ljudi nisu mogli nositi sa velikim ljudima, ali bar ću malo olakšati svoju dušu.
       
Neka taj VELIKI NEČOVJEK prošeta po Bolnici Travnik, bolnici u Novoj Biloj, bolnici u Bugojnu... i neka nauči kako se ophodi sa pacijentima. SRAM GA BILO!

Veliko hvala što ste pročitali moje pismo, i primite puno pozdrava od Miralemove sestre!!!

Merima Muminović

Stavovi u ovom tekstu izražavaju autorovo lično mišljenje i ne predstavljaju nužno uredničku politiku DEPO PORTAL-a.