Piše: Nikola Samardžić (e-novine)

Poseta patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja odvijala se putanjom pritisaka kojima je zvanična Srbija nameravala da ishod nedavnog popisa u Crnoj Gori prilagodi svojim političkim potrebama. I pod utiskom debakla srpske politike prema Crnoj Gori i Kosovu, i u jednoj opštoj nemoći srpske političke kulture da suštinski izmeni svoje usmerenje, nemoći koja se štaviše ogleda u opštoj duhovnoj i moralnoj praznini, u odsustvu kreativnosti, optimizma i dobrih namera, patrijarh se sledbenicima obraćao porukama koje nije uspevao uzdizati iznad razine dnevne politike.

Ako se javni diskurs crkvenih velikodostojnika oslanja na intelektualno nasleđe političke nastave u bivšoj JNA, ni ta pojava nije slučajna. Samo je u međuvremenu skočila cena ljudskog života, najviše zbog izmenjenih međunarodnih okolnosti u kojima je ostacima te JNA, s njenim duhovnim krilom, prepušten jedan sužen prostor delovanja. To više nisu ni strane ambasade, sve manje i Gay Pride. Razlupali su i zapalili dve barake na granici s Kosovom i ponovo su se čuli sumanuti pokliči u srpskom parlamentu.

Misija u Crnoj Gori je još jedna kontrola štete koju je, među ostalima, i Srbiji i Crnoj Gori naneo već zaboravljeni Mlađan Đorđević, savetnik predsednika Srbije za Kosovo. Politički uticaj Beograda doprineo je i teškoćama crnogorskog parlamenta da s dvotrećinskom većinom izglasa predloženi izborni zakon koji se, istom pomenutom putanjom, uslovljava promenom jezičke i prosvetne politike.

I to je poraz cele jedne nacije, zamračenje i njene prošlosti i budućnosti, da intrige, zavere, smutnje, laž i korupcija ostanu jedine poluge javne i tajne politike, da od zvaničnika, i državnih i crkvenih, ne možete dobiti ohrabrenje koje bi bilo u skladu sa stvarnošću i ovoga i svakog vremena, da se svaka pakost protiv suseda i protiv civilizacije smatra uzvišenim moralnim činom.

U svom trinaestojulskom intervjuu predsednik DPS-a Milo Đukanović podsetio je da je ubistvom premijera Đinđića Srbija, koje je srpska crkva u Crnoj Gori pred zanemelim i kukavnim Beogradom podržala kao likvidaciju nacionalnog izdajnika, Srbija zadugo lišena i ljudskog i institucionalnog kapaciteta koji bi je, s Crnom Gorom, zadržao na zajedničkoj putanji evropskih i atlantskih integracija. Takav put bi podrazumevao i posebno uređene odnose bivših jugoslovenskih republika čija je bliska uzajamna saradnja jedini stvaran okvir njihove iskrene i uspešne evropeizacije. I najavio je nedavnu izjavu srpskog patrijarha, da podržava državu Crnu Goru, da je ona bila država, „to je i danas i sutra, a moj je savet i amanet da Srbija i Crna Gora budu bratske države, da se pomažu i žive kao jedan blagosloveni narod“.

Đukanović je taj novi kurs objasnio kontrolom štete: „Jer, svi koji nas to savjetuju ne rade to iz bratskih pobuda nego ostavljaju šanse nekome da nas za 10 ili 20 godina opet pita: pa dobro, pošto smo u svemu isti što će nam dvije srpske države jedna pored druge? A, to znači novi krug u prazno“

Izjaviti, da smo isti narod, to nije nikakav problem u Crnoj Gori, ali bi imalo smisla ako bi se ponovilo i u Zagrebu, Sarajevu, Novom Pazaru, Dubrovniku, Srebenici i Vukovaru, i priznati zašto smo danas manje isti narod nego pre 20 godina. Parafrazirati Bećkovićeve i Radovićeve žalopojke, patetično repovanje u frontovskoj pozadini jedne koljačke orgije, „najveća rana je Kosovo, strašno sudilište, koje je to bilo i ostalo; Kosovo, na kome srpski narod doživljava užasne tragedije i poniženja, kakve nije ni pod Turcima preživljavao“, bilo bi, danas, gaženje bazičnih ljudskih sposobnosti sećanja i spoznaje, da ona nije upućena novim žrtvama medijske retorzije koja izvan domena države i nacije proteruje sve ostatke zdravog razuma, etike i saosećajnosti. I najmanje je važno da li se crkva još jednom solidarisala sa aktivnostima bandi koje su oživele u toku prvog mandata Vojislava Koštunice prenoseći bratoubilački rat u Beograd i Srbiju, tamo odakle je i pokrenut - izjava je data u danima kad je prva ljudska žrtva carinskog rata Beograda i Prištine bio kosovski policajac Enver Zumberi.

Ni to nije ništa novo, da sprega države i crkve ometa i duhovni i intelektualni razvoj, potcenjuje krizu i kritiku savesti, i sputava javne i individualne slobode. Poistovećivanje srpske nacije sa srpskom crkvom imalo je iste posledice, kao i poistovećivanje srpske nacije sa srpskim komunizmom, potom i nacionalizmom. U čitavom istočnom bloku pravoslavne crkve su zauzele deo praznog prostora koji je za sobom ostavila institucionalna dezintegracija komunizma. Za mnoge je crkva postala nova partijska ćelija, skrovište od krize identiteta. Ujedinjenje pravoslavnog sveta, na koje poziva srpski patrijarh, još jedno je otvoreno odustajanje od ekumenizma, od duhovnog i kulturnog približavanja evropskoj civilizaciji. Pravoslavne države su na začelju evropskog razvoja. I one koje su, više zbog geopolitike, a manje zahvaljujući ispunjenim kriterijumima, uspele da postanu evropske članice, prednjače u korupciji, socijalnoj bedi, samovolji i države i crkve. Nisu slučajni istočnjački rituali, nehrišćanskog porekla i karaktera, koje srpska crkva toleriše u toku poslednjih 20 godina, uključujući praznoverje, sujeverje i ostatke paganizma. Ako ništa drugo, i Crnoj Gori i Srbiji su, potrebni rimska kultura i ekumena, protestantska radna i kapitalistička etika, mormonsko sećanje na sve mrtve i kvekerska pobožnost za stvarno posvećene.

(Blin/sb)