Izvor: Capital.ba
Razgovarala: Aleksandra Tolj Ružić

Vlasnik kompanije "Širbegović Inženjering" Faruk Širbegović gostujući u podcastu „Nikad u minusu“ kaže da ne zna niti jednu firmu koja je imala toliki obim izazova i preživjela toliku krizu kao njegova.

Prema procjenama, ova kompanija, sa 500 zaposlenih, zauzima četvrto mjesto među građevinskim kompanijama u BiH, a 2000-ih je imala oko 1.200 radnika.

Priča o počecima Širbegović Inženjeringa, prvim sklopljenim poslovima, tržištima na koja posluju, ali i tome kada sagovornik CAPITAL-a planira u penziju...

CAPITAL: Ekonomski portali navode Širbegović Inženjering kao četvrtu građevinsku kompaniju po veličini u BiH. Da li je ta procjena tačna?

Širbegović: I ja sam to pročitao. Mi se bavimo poslom i nemamo uvijek vremena da se bavimo time. Koliko znam, radi se o te tri firme koje se bave izgradnjom autoputeva, hajde da kažem državnim projektima. A mi nismo u tom sektoru. Mi smo u komercijalnom sektoru. Komercijalni sektor je sve ono što nije infrastruktura ili stanogradnja. Dakle, gradimo fabrike, tržne centre, proizvodne objekte, skladišta, dvorane, hotele itd.

CAPITAL: Koliko imate zaposlenih?

Širbegović: Sada imamo blizu 500 zaposlenih.

CAPITAL: Koliko imate gradilišta?

Širbegović: Godišnje imamo, otprilike, oko 160 gradilišta. Ali obično, uporedo imamo od 30 do 40 gradilišta, neka su u fazi projektovanja, neka u fazi proizvodnje, a neka u fazi montaže.

Prvi milion zarađen početkom devedesetih godina

CAPITAL: I supruga i vi ste arhitekti, osnovali ste kompaniju 1990. godine...

Širbegović: Prvo smo se bavili projektovanjem, a onda smo kupovali lokacije i pravili objekte za tržište koje smo prodavali. Na bazi projekta sam dobio pare sa kojima sam pravio te objekte i tu je onaj prvi milion. Sve pare koje su dolazile od kupaca…

CAPITAL: Kakve su vaše početne pozicije bile?

Širbegović: Mi smo posudili 1500 KM od Selminog tetka da registrujemo firmu. Ali niko od nas nije imao bazu. Moja majka je živjela od 292 hiljade tadašnjih dinara. Meni je bio problem i da se školujem jer je 292 tadašnjih dinara bila penzija moje majke, a trokrevetna soba u Sarajevu je bila 450 000 dinara. Odrastao sam u oskudici. Ali to vam daje motiv da se potrudite da nikada ne budete u takvoj situaciji.

CAPITAL: Šta se događa sa firmom nakon rata?

Širbegović: Rat sam dočekao sa spremnim projektima. U finalnoj godini rata upisao sam postdiplomski na ekonomiji što mi je jako pomoglo. Kao inženjer imao sam jako ograničena znanja kada je u pitanju menadžment, marketing, upravljanje finansijama, upravljanje ljudskim resursima. Već sam u februaru 1996. godine imao 300 ljudi. Prvih dvadesetak ponuda koje smo dali, sve smo ugovorili. I onda smo imali potrebu da primimo dosta ljudi.

CAPITAL: Koliko vam je bilo potrebno da narastete na 1.200 zaposlenih, to je bio maksimum koji je firma postigla?

Širbegović: Do 2004. godine smo narasli do tog broja. To je bilo jako dobro, brzo smo došli do 120 miliona. Izašli smo na hrvatsko tržište, u Srbiju, Sloveniju, Crnu Goru, kasnije u Austriju i Njemačku. Imali smo puno posla, nismo imali veliku konkurenciju.

CAPITAL: Koliki vam je prihod bio prošle godine u odnosu na tada?

Širbegović: Bio je manji. Zato što sada imamo manje ljudi. Imali smo 120 miliona kada smo imali 1200 ljudi. Sada imamo 500 zaposlenih, a recimo prije dvije godine smo imali 80 miliona prihoda, a prošle godine smo imali nešto više od 60 miliona KM.

Cijeli intervju pogledajte u nastavku:

(DEPO PORTAL/ad)