Danilo Bata Stojković preminuo je u 68. godini, nakon teške bolesti. Bilo je to 16. marta 2002. godine. Bata je bolovao od raka pluća, a koliki je šeret bio govori i anegdota o tome kako je podnosio bolest. Naime, njegov tada mladi kolega Branimir Brstina pozvao ga je jednom da pita kako je i šta radi, a Bata mu je odgovorio: "Mićo, dobro sam. Evo, učim raka da puši!"

Njegova supruga Olga, svojevremeno je dala veliki intervju za Nedeljnik u kojem je glumca opisala do detalja, prenosi Kurir.

Pred smrt Bata joj je ovako rekao:

- Rekao mi je: "Ni slučajno nemoj da ti se dogodi da me staviš tamo", Mislio je na Aleju zaslužnih građana. To je bila njegova odluka - ispričala je svojevremeno Olga.

A pojasnila je i kakav je zaista bio Danilo Bata Stojković:

- Imao je dva starija brata, Zdravka i Živorada, kao i sestru Veru od koje je bio mlađi deset godina. U to doba njegova majka već je bila u klimaksu i lekar nije hteo ni da je pipne. Bata se šalio kako se još tada odupro i nije dozvolio da ga uklone. U mladosti je bio sitan i mršav. Čak je i njegov profesor Tomislav Tanhofer govorio: Kad budeš nabacio masu, onda će od tebe biti pravi glumac. Neverovatno, čak i kad se popunio, bio je izuzetno brz, hitro je trčao na sto metara, a ja sam se zezala da ga to masa ubrzava - pričala je Olga.

- Njegov brat Živorad bio je karlovački đak, njih je trebalo čuti kako govore, to je onda bilo kao kad bi sad neko rekao da je sa Sorbone ili Kembridža. Zinete i slušate. S druge strane, Bata je u školi bio loš đak, išao je na dopunske časove matematike, ali je odlično recitovao i takmičio se. Ponavljao je razred, a jedan i dva puta. Fizika i matematika nisu ga interesovale, samo recitovanje i čitanje.

Kao mali često je leta provodio u Vrnjačkoj Banji, u čijoj je neposrednoj blizini, na Goču, njegov brat Živorad posle rata sazidao školu. Tako je započela neraskidiva veza između ovog glumca i varošice koja je i deceniju nakon njegove smrti ostala takva.

Kada je bio mali, mama ga je vodila u Banju. To je tada bilo, što bi danas rekli, fensi i on je zapamtio to mesto. Osim toga, odlazio je kod brata na Goč kako bi učio za popravne ispite. Kad je postao svoj čovek, uvek kad bismo se vraćali s odmora, nevažno odakle, tu smo dolazili. Godinama je u Banji slavio rođendane, a tamo ih i danas obeležavamo. Jednostavno, dopali su mu se ljudi i Banja je ostala naša normala - ispričala je.

Poslije nezavidnog uspeha u školi, Bata je odlučio da zanemari prirodne nauke i upusti se u istraživanje umjetnosti i tajni glumačkog posla.

Njegov otac je bio očajan kada je Bata upisao Akademiju, zato što u to vrijeme biti glumac nije bilo baš za ponos. Mada, kada je otišao na fakultet, više nije htio da govori poeziju.

Kao glumac počeo je prvo sa iznošenjem tacni dok nije došao do prave uloge.

Sa prvim koracima na daskama koje život znače, nesvjesno je kročio u još jedno važno poglavlje svog života. Upoznao je ženu s kojom je ostao do samog kraja, a koju su i poslije glumčevog odlaska sa životne scene, oslovljavali sa Batina Olga.

- Upoznali smo se u pozorištu, u zgradi Borbe. Ja sam ih sve sa klase prvo preslišavala, a onda gledala njihove diplomske predstave. Tako smo se združili. (Smeh) Ja sam upisala prava koja na kraju nisam završila. Moja rođake radila je na garderobi u pozorištu, a kada ona nije mogla da radi, mi deca išli smo da je menjamo. Tako sam se zaljubila u teatar. Počela sam od garderobe, bila razvodnica i došla do scene, a fakultet sam okačila mačku o rep. Najbolji životni fakultet je život u pozorištu, a mi smo tamo bili više nego kod kuće - ispričala je Olga.

A kakav je bio kao suprug, dala je skoro očekivan opis.

- Bio je jako tradicionalan, potekao je iz patrijarhalne porodice i kod njega se znao red. On je bio zadužen da obezbedi da imamo dovoljno para i da sve bude kako treba, a domaćici je prepuštao da radi svoj posao. Ono što bi zaradio donosio je u kuću i kada bi mu zatrebao novac, tražio je da mu ga dam. Nije hteo da uzme sam nego bi jurio mene. Kažem mu, tu ti je u kuhinji, u fioci, ali jok, nije hteo da uzme. Poštovao je red, starije i porodica mu je bila najvažnija. E sad, to što je mnogo igrao, išao tamo-ovamo i dolazio u zoru, to ide u rok službe. I ja sam radila u pozorištu, pa mi je sve to bilo poznato, ali poneki put sam bila i ljuta. Sedi sa društvom, a ja sve s osmehom pravim palačinke.

Bata je bio težak čovek u smislu da nije dozvoljavao glupost, a bio je snažan i sugestivan. Kad on počne da trtlja, nije pitao šta košta. Nije voleo neistinu i čim bi neko počeo nešto da laprda, odmah bi reagovao. Bio je prodoran i uvek je imao svoj stav, u tom smislu bio je težak za izdržati. Voleo je društvo. Za njega je teatar bilo na prvom, kafana na drugom, a kuća tek na trećem mestu. Pozorište je bilo njegova svetinja koju je neizmerno poštovao. Uvek je savetovao ljude šta i kako da rade, umeo je da se razbesni ako ga neko ne posluša i u tom smislu znao je da bude nezgodan.

Znalo se gde se ide za Badnje veče, gde za Božić, a onda je napravio raspored i za Uskrs jer je želeo da svi dolaze kod nas. Naravno, to je bilo moguće kad je dobio stan. Prvo je živeo u garsonjeri jer su njegovim roditeljima oduzeli imovinu. Zahvaljujući jednoj njegovoj koleginici koja je došla da popije kafu, kada je videla gde on stanuje, bukvalno je poludela. Javila je svojim prijateljima i urgirala da dobije ovaj stan koji sada imamo. Ovo je bio opštinski stan, a kada smo ušli u njega, bio je u strašnom stanju. Iz njega je bilo uzeto sve šta je nekom zatrebalo, a delovi su bili zatrpani otpadom, toliko da sam se plašila zaraze. Kad je to video, samo je rekao: Ako je red da umrem pre tebe, sve iscepaj, sve ceduljice i baci da slučajno ne bude ovako kao kad smo mi došli ovde. U ovaj stan uselili smo se 3. marta 1990. godine i sve sam sama preselila zato što on za takve stvari naprosto nije bio. Otišao je nekoliko dana na snimanje, a kada se vratio, rekao je kako moram da idem da se odmorim i platio meni i kumi da odemo helikopterom na Čigotu. Mi smo tamo stigle u petak, u subotu čitav dan nikoga nisam mogla da dobijem telefonom, tek predveče njegovog brata koji mi kaže da ništa ne brinem, da je on u bolnici, gleda neku utakmicu jer mu nešto nije bilo dobro - navela je.

Bio je ovo samo početak borbe sa bolestima koje će ga pratiti do kraja, ali nikada im nije dozvolio da pobijede. Tamo gdje bi se svako savio, Bata nije.

- Zapušio mu se krvni sud, pokušali su da ga otpuše, jesu, nisu i tako je došao do druge operacije i femoralnog bajpasa, onda je otišao nerv koji vuče nogu, pa gangrena, pa plastična hirurgija, skidaj, čisti... Prvi put je posle četiri operacije stao na noge 20. septembra, a tri dana kasnije pustili su ga iz bolnice. Bukvalno na rukama doneli su ga u stan, a meni su rekli da pazim da ne polomi kost. Nedelju dana je fizioterapeut, siroče, divan mladić, dva puta dnevno dolazio da radi s njim, a onda je svakog dana od 9 do 13 sati išao u Sokobanjsku na rehabilitaciju. Već 16. oktobra, nepun mesec dana pošto nije mogao da stane na noge, igrao je Profesionalca. Snaga volje je čudo. Iako je dogovor bio da mu se maksimalno olakša na predstavi, on se na sceni ponašao kao da nema problem. Od njega nikada niste mogli da čujete jao jer je bio borac. Vreme je prekraćivao sportom, obožavao je utakmice, ali posle operacija zbog noge nije smeo više da ide, brinuo je da ga neko ne zvekne, pošto je posle hirurškog zahvata sve bilo oljušteno do kosti. Samo je koža bila prevučena preko koske, ostala su svega dva-tri mišića - pojasnila je Olga.

Ipak, u toj nesreći bilo je razloga i za slavlje. Nakon 20 i kusur godina, Olga i Bata odlučili su da se vjenčaju.

- To je bilo u strogoj tajnosti. Dugo smo bili zajedno, ali venčali smo se tek 1991. godine. Njegova sestra, inače pedijatar Vera Kaljević, zabranila mu je i rekla: Kad si čekao dosad da se venčaš s njom, čekaj još malo, prvo da ozdraviš i staneš na noge, pa onda izvoli. Moja kuma Nada Pešić, Dragoslav Mihajlović i Mihiz bili su nam kumovi. Kada smo izlazili iz Opštine, bilo mi žao Cigana koji su govorili: Kume, izgore ti kesa, a on im je samo odbrusio: Marš u p... materinu. Posle smo se venčali i u manastiru Vavedenje, a sve smo obeležili tako što smo nas četvoro otišli na ručak. Nikome nije bilo stalo do toga, mi smo to hteli samo da učinimo starima. Nije nam to palo na pamet, njegovi su se ponašali kao da smo u braku, kao da sam snaja, njegov brat zvao me je gospa mala. Možda mu je nešto dunulo kad se razboleo - ispričala je.

Bolest i brak ništa nisu promijenili u njegovim navikama. Ostao je vjeran prijateljima i publici.

- Mnogo je pušio i kašalj mu je smetao prilikom igranja predstava, a onda je shvatio da skoro i ne kašlje od Lorda koji se teško nabavljao. Tako smo mi umeli da zapucamo u Bugarsku, pređemo granicu i odemo do djuti fri-šopa. Pitaju nas na carini gde ćete, on kaže da kupimo cigarete. Objasni da malo više puši, a ovaj mu kaže: Kupi onda pet šteka, a Bata će: kojih pet, pedeset. Ovaj momak samo što se ne sruši i pita kako pedeset? Pa ja pušim, ne mogu svaki čas da dolazim. I šta će ovaj nesrećnik: Molim te nemoj da izađeš na onu stranu, dođi na ovu moju. I mi kupimo cigarete. Kažem vam da su ga voleli pa su mu gledali kroz prste - navela je.

Legendarni glumac je za života više puta operisan, ali ipak nije dozvoljavao da publika ispašta zbog njegovih zdravstvenih problema.

- Imao je devet operacija, ali odlazak na predstave naprosto ga je dizao. Nikoga nije ni pitao da li iz bolnice može da ode da igra, već je sve moralo da bude gotovo do predstave. Trinaestog februara odigrao je svog poslednjeg Profesionalca, bili su tu neki slovenački studenti koji su želeli da ga vide. Jedva je izdržao, ali je ostao do kraja. Pre toga 5. februara izveo je tristotu Korešpodenciju, a 15. februara ponovo je ušao u bolnicu, dok je 16. sahranjen.Šta da vam kažem, to je tako. Poslednjih dana ni o čemu nije hteo da razgovara osim o fudbalu i pozorištu. Svi su dolazili da mu podnose izveštaje šta je i kako je bilo - pojasnila je .

Njegov odlazak rastužio je sve, od supruge, kolega i prijatelja do običnih ljudi. Neki su ga znali sa televizije, a drugi su imali tu čast i da ga sretnu i razmijene poneku riječ s njim.

- Za njim su najviše žalili ovi na Kaleniću zato što je kupovao od srca. Dođe i kaže: Daj sto crvenih i još sto žutih ruža, a taksisti mu pomažu da mi ih donese. Punila sam kadu jer nisam znala gde više da stavljam cveće i mnogo sam se zbog toga ljutila na njega. Prodavci su o njemu pričali i za novine kad su čuli da je umro: E, nema nama više ko na sefte… Njegov otac bio je dobar trgovac, pa je od njega svašta naučio. Recimo, kad sam ga vozila odnekud, pa prođemo pored nekog kamiona, a on kaže seljaku: Daj mi tu lubenicu s vrha. Ovaj ga pogleda i odgovori mu: Ajde bre, Stojkoviću, gde da ti skidam tu s vrha, evo ti ova. A on mu odgovori da neće tu jer ima deset kilograma i sto grama, nego hoće onu od jedanaest. Seljak ga gleda i promrmlja: Šta ti glumac znaš, ali mu ipak skine onu koju želi. Kad je stavi na kantar, on pokaže tačno jedanaest kilograma. Umeo je da oceni i bio je nepogrešiv. Sa prijateljima je išao da im pomogne oko kupovine praseta za slavu zato što je znao da odabere. Kažu prodavci: Ajde uzmi, sveže je, a on im odbrusi: Neću, vadio si iz zamrzivača. Sve je video, imao je osećaj za takve stvari.

Nije znao da vozi, a u to vreme od filma mogao je da se kupi automobil. Bata je uzeo reno četiri, a ja sam iz inata položila. Tačnije, znate ono kad terate jedno drugom, on kaže: E, ja ću kupiti kola, a ja onda njemu: Ako ti kupiš kola, ja ću naučiti da vozim. I tako je on kupio kola, a ja položila. Prvih godinu dana pomagao mi je da se opustim, a tek kad je počeo da spava u vožnji, bilo mi je jasno da više ne brine. U Balkanskom špijunu imao je deset časova vožnje, zbog onoga što je imao da preveze i onda je uobrazio kako ume da vozi. Međutim, kada sam mu jednom dala kola, nije se baš pokazao. Kad smo kupili druga, tojotu, on kaže: Daj da vozim, a ja: Ne dam! Nemam duple komande, startan je auto, idi s nekim drugim pa se vozi, ja pored da sedim ne mogu. Nemam nerava za to. Pomirio se s tim jer mu je odgovaralo. Mogao je da jede i pije, a ja sam taksirala po Beogradu posle premijera i sve ih razvozila – kroz veselo negodovanje prisetila se Olga, koja je svjedočila mnoštvu anegdota.

- Umeo je da kaže: Ajde tu, vozi. Ja ga gledam: Pa ne mogu tu, jednosmerna je, a on odmahne rukom: Teraj kad ti kažem! I ja šta ću, dva sata je noću pa sve mislim - neće valjda. Ne da neće, samo se začuje iza nas: Fiju, fiju, fiju. Šta ću, stanem. Pita policajac: Stojkovići, šta je ovo? A Bata će njima: Šta šta je? Žurim u drugu kafanu, čoveče. Šta će ljudi, puste nas.

Isto tako razvozim ih posle premijere, policija nas zaustavi, a on im kaže: Ne prilazite joj, treštena je... Kao ja pijana. Voleli su ga zbog njegovog duha. Cenio je šalu na svoj i tuđ račun. Uvek je moralo da bude po njegovom i to je jedna od njegovih osobina - završila je priču Olga.

(Kurir.rs/DEPO PORTAL/au)