Marko Šelić, široj javnosti poznatiji kao Marchello, za sebe voli reći da je pisac kojem se desila muzika. Rođen je u Paraćinu, a danas živi i radi u Beogradu. Iza sebe ima šest studijskih albuma i isto toliko objavljenih knjiga. Tu su i stotine objavljenih kolumni za razne medije, itd. Zapravo, radi se o toliko plodonosnom autoru, da je jako teško pobrojati sav njegov rad, za koji je i višestruko nagrađivan. Okušao se i u teatru,veliki je društveni aktivist te pasionirani ljubitelj devete umjetnosti (stripa) - što je kulminiralo uređivanjem Dylana Doga za izdavačku kuću Veseli Četvrtak.

Za DEPO Portal govori o 20 godina karijere, političkoj situaciji u Srbiji i društvenom aktivizmu, saradnji sa Markom Luisom, Dylanu Dogu i odlasku sa pozicije urednika regularnog serijala te novim projektima…

Razgovarao: Adnan UČAMBARLIĆ
Foto: Nemanja MARAŠ

Nedavno si velikim koncertom u MTS dvorani obilježio 20 godina karijere, kako je prošlo? Zadovoljan?

Uh, bilo je... vrlo emocionalno intenzivno podeliti to slavlje s publikom. Zapravo, smislili smo da svetkovina bude dupla: prvo, u oktobru, koncert u Zappa Bazi, gde smo svirali samo stare stvari – a potom, dva meseca kasnije, taj u Dvorani, koji je bio posvećen poslednjem albumu (i tu i tamo začinjen odabranim starim pesmama). I ma kako bilo zahtevnije da se postavi ta pod konac zategnuta celovečernja sedeća verzija šoua za Dvoranu, u stvari je bilo mnogo teže spremiti se za Bazu i iznova naučiti sve te pesme koje dugo nismo izvodili, čak je tu bilo i više treme. No, videti sve te ljude na oba mesta kako pevaju s nama i kako im sve te pesme nešto u životu znače... To je stvarno za bend i mene ozbiljno preplavljujući doživljaj, i HVALA zvuči kao mala reč da u nju stane ovaj osećaj.

Tih 20 godina je i polovina tvog života, kako se osjećaš nakon svega? Jesi li se umorio? 

Ma kakvi. Mislim, naravno da postoje periodi kad se apsolutno preforsiraš i koji iziskuju punjenje baterija i odmor, ali to je fizička stvar; ako me pak pitaš za onaj umor koji je sinonim za istrošenost, trenutak kad više nemaš nikakvih ideja ni kreativnih terena na koje bi da odeš – tako nešto stvarno nikad nisam iskusio. Naravno, nisu sve ideje jednako dobre ni jednako uspešne, ali uvek su me fascinirali ljudi poput Bouvija, ta beskrajna volja za traganjem i rešenost da se čak i na samrtnoj postelji ima šta reći. Svestan sam pređenog puta, dve decenije zaista su nešto o čemu se niko ni u najluđim snovima ne bi usudio da mašta kad smo počinjali, i stvarno valja načas stati, zažmuriti i dozvoliti sebi da unedriš to. A onda otvoriš oči i pičiš dalje: to je to, slavlje je gotovo, idemo u nove poduhvate.

Da li je pisanje o mračnim uglovima uma kroz serijal „Malterego“ imalo terapeutsko djelovanje i koliko je bilo teško da se, kao autor, suočiš s tim mentalnim crnim rupama?

Pisanje je uvek autoterapija, način da disciplinuješ i artikulišeš misli – ali gledam da nikad ne bude baš samo to. U jednom od svojih eseja o „Porodici Špageti“ Darko Macan reče, mudro a u inat mnogim savremenicima, da je ono što ljudi pamte ipak priča, a ne akrobacije rečima i virtuoznost umetničkog postupka. Radnja i likovi, uprkos svim začinima, ostaju kičma; kad imaš to, imaš široko igralište koje će dozvoliti da proradiš šta god želiš, pa i lične sumnje, strahove ili pak svoje omiljene mentalne gimnastike, ne nužno mračne. U tom smislu, „Malterego“ je mnogo toga: počne kao priča o onome što se odonud okeana zove „menadžment besa“, a izraste u psiho-triler, porodični roman, mozaičnu sliku udesa nekoliko generacija – i iznad svega, u priču o bezuslovnom prijateljstvu. I iskreno, sad kad pišem poslednju knjigu, osećam u više navrata da namerno odugovlačim da bih odložio oproštaj sa svim tim likovima s kojima sam proveo toliko godina. Kad smo kod toga šta je teško, ispostavlja se da je eto to ono najteže. Vins Giligan je u više navrata govorio o tome koliko se raduje što će Voltera Vajta napokon izbaciti iz glave, i koliko istovremeno pati zbog toga. To je otprilike najtačniji opis. 

Pisanje je uvijek autoterapija, način da disciplinuješ i artikulišeš misli – ali gledam da nikad ne bude baš samo to. U jednom od svojih eseja o „Porodici Špageti“ Darko Macan reče, mudro a u inat mnogim savremenicima, da je ono što ljudi pamte ipak priča, a ne akrobacije riječima i virtuoznost umjetničkog postupka

Postoji li u Srbiji kritična masa dovoljna da ugasi Vučića? Ili su godine vladavine izvajale biračko tijelo u generacijama koje će birati samo njega?

Hm, trenutno se čini da je sve to jedno veliko „i da i ne“. Jer, s jedne strane, da li je 1996, ima li na ulicama 300 hiljada ljudi ornih da teraju do kraja? Pa, izgleda da ne. Ali, s druge strane, enormna muljaža kojoj smo svi svedočili, izborni inženjering kakav nikad ranije nije viđen u tom obimu (mislim, naravno, na migraciju glasača i veštačko naseljavanje zarad glasanja) – to niko ne bi radio ako može da pobedi drugačije. To će reći: nema kritične mase koja je protiv njega, ali kritičnu masu na svojoj strani očigledno nema ni on. Ta okolnost će neminovno dalje zatezati situaciju podeljenosti, i teško je i mučno predviđati kuda stvari idu. Što bi rekli matoraći, da je dobro – nije. U vazduhu, inače veoma zagađenom u bukvalnom smislu, visi još jedan otrovan sastojak: teška strepnja kuda ovo vodi.

Da li je seks-skandal koji je potresao opoziciju bio dovoljan da im poljulja stabilnost?

Znaš kako, na ovom nivou igre to urušava kredibilitet konkretnog političara o kojem je reč, ali apsolutno ne čini da se ijedan glasač predomisli. Taj će glasač – a to je levo-centar glasač – svejedno dati glas udruženoj opoziciji naprosto zato što mu/joj je ta opcija najpribližnija i nema bolju. Stvar je zanimljivija na desnoj strani spektra, gde se desilo totalno potapanje i debakl, takav da nam govori kako su ti glasači ili otišli u apstinenciju, ili su se totalno integrisali u režimlije i (opet) poverovali da među Velikim Srbima nema većih od radikala presvučenih u naprednjake. A šta se desilo svaki put kad se tim ljudima verovalo da vole i štite ovu zemlju, to bi trebalo da svi jako dobro znamo. Ne znamo, i zato smo tu gde smo, i otud ona strepnja iz prethodnog odgovora. 

Nema kritične mase koja je protiv Vučića, ali kritičnu masu na svojoj strani očigledno nema ni on. Ta okolnost će neminovno dalje zatezati situaciju podijeljenosti, i teško je i mučno predviđati kuda stvari idu...

Misliš li da Vučić uživa veću popularnost od Miloševića i koje su suštinske razlike njihovih era?

Hm. Možda bi merenja pokazala da jeste tako, ali ta popularnost nije od istog materijala napravljena. U smislu, ovoj AVovoj stvarno pristaje reč „napravljena“. Druga suštinska razlika leži u činjenici da je ovaj režim zapravo podliji: koliko god Sloba bio zlo, reklo bi se da je zaista verovao u nešto (ma kako to nešto bilo naopako); ovaj pak ne veruje apsolutno ni u šta, tu nikakvog uverenja ni svetinje nema, samo šibicarenje na više frontova – a da bi se to moglo, tu je treća razlika: Vučić shvata da ne sme da izgubi međunarodnu podršku, te da ga u stvari puštaju da kabadahiše iznutra sve dok spolja isporučuje šta treba. U tom smislu, mi živimo jedinu kolektivnu talačku krizu, a njegova opijenost svemoćnošću raste paraleno s patologijom te opijenosti. Spomenuta strepnja ide otud što to ne može zauvek, a jezivo je zamišljati kako izgleda poslednja faza i na šta će taj čovek biti spreman, budući da apsolutno nikome – a njemu prvom – nije zamisliva slika kako jednoga dana u budućnosti kao čikica penzioner igra šah na Kališu. Doveo je sebe u položaj da su tu samo tri opcije: doživotni presto, doživotna robija – ili nekakav beg u neku zemlju gde, nakon što se primiri na koju godinu, počinje da svađa komšije u zgradi, iz čiste zabave, jer ne može da ne spletkari. 

Uvijek si bio prilično glasan i direktan u kritikama i Vučića i vlasti, jesi li imao konkretnih problema ili prijetnji zbog toga?

Pretnji ne, bar ne fizičkih – ima raznih zlonamernih komentara, neki bi verovatno mogli da se okarakterišu i tako, ali to je internet, a svako ima tastaturu; nisam, međutim, nikad primio preteću poruku direkt na svoj broj telefona ili uživo. Ali što se tiče problema – o, probleme ima apsolutno svako ko je ikad zinuo protiv ovog režima, i to je nekako deo s kojim već totalno računamo: bukvalno bezbrojni primeri cenzure i onemogućavanja da javno govoriš ili nastupaš. Stvari stoje otprilike ovako: tim ljudima ideja je da nas na neki način svedu na rezervat, dakle da te ima u svega nekoliko medija i da nastupaš na svega nekoliko mesta, tako da te vide i čuju samo oni baš ozbiljno zainteresovani istomišljenici – a da za ostale ne postojiš; na taj način oni sprečavaju ikakav stvaran uticaj na šire mase, a pride imaju argument da te eto nisu baš sasvim ukinuli, kao, pa šta se žalite, eno pričate po ceo dan šta oćete na one dve televizije (koje nemaju nacionalnu frekvenciju) i u onom jednom dnevnom listu (koji je na kisoku zatrpan režimskim tabloidima). Širim masama sa svojih medija govore kako su ti naši mediji izdajnički i stranoplaćenički; to rezultuje time da mnogi organizatori koncerata i festivala ne smeju da te pozovu da sviraš, i cela ta situacija ima za cilj da te natera da odustaneš. Što se, na njihov silini popizd, neće desiti, i ovo zaista govorim u ime velikog broja ljudi koji su u istoj situaciji.  

Stvari stoje otprilike ovako: tim ljudima ideja je da nas na neki način svedu na rezervat, dakle da te ima u svega nekoliko medija i da nastupaš na svega nekoliko mjesta, tako da te vide i čuju samo oni baš ozbiljno zainteresovani istomišljenici – a da za ostale ne postojiš; na taj način oni sprečavaju ikakav stvaran uticaj na šire mase

           
Proglašen si izdajnikom i stranim plaćenikom, koliko te plaćaju stranci?

Vidi, u ovom trenutku stvar je notorne pristojnosti biti etiketiran tako, budući da praktično nema više nikoga iole slobodnomislećeg da od strane ove ekipe nije okarakterisan takvim epitetima (smeh). Tu, na primer, postoji kontinuitet od Slobe do Vučića, to je još od devedesetih Šešeljeva (dakle, službina) škola misli, najlakša diskvalifikacija – niko ne dokazuje, samo ti nalepe i to ko fol postane istina čim se kaže. Iako svi jako dobro znaju: na terenu bivše Juge nema ničega tako dobro unovčivog kao što je jeftini turbo-nacionalizam. Ako je, dakle, nekome do para, enormnih i lako zaradivih – taj je kod njih. A o tome ko radi protiv svoje zemlje, ko je u svakoj prilici vodio narod u pogibiju i siromaštvo zarad ličnog bogaćenja i štamebrigalaštva, istorija će imati vrlo jasan sud.

Nedavno si objavio pjesmu sa Markom Louisom, kako je došlo do saradnje?

Mare je jedan fenomenalac i predivna duša, pride hodajuća muzika, i to je saradnja kojoj smo se obojica radovali – a tema nam je došla iz razgovora o tome kako se osećamo na kraju jedne onakve godine kakva je bila prošla, naročito posle majskih tragedija. On je napravio muziku i melodijsku liniju pevanja, a ja sam nakon tog razgovora napisao celi tekst, pri čemu je bio poseban izazov uklopiti reči na Maretove pevačke deonice tako da stoji kao saliveno. Potom se dogodilo da nemali broj ljudi „usvoji“ pesmu i oseti je svojom, puštana je po protestima, viralna je... i nema većeg komplimenta nama kao autorima. Pokušali smo da artikulišemo da je ta vatra u mraku u stvari – saosećanje. Da je, ako išta, upravo to ono što će nas povaditi iz ambisa u koji smo kolektivno upali: samo povratak notornoj ljudskosti.

Već si sarađivao sa bosanskim muzičarima, koga bi mogao izdvojiti?

Da, s mnogima, i nećemo izdvajati – reći ću samo da će se taj spisak sigurno i dalje širiti, čemu se takođe vrlo radujem. 

Zašto više nisi urednik redovne serije Dylana Doga u Veselom četvrtku i koja izdanja sada uređuješ?

Pa, punih 14 godina bio sam na kormilu kompletne naše izdavačke ponude Dilana, a ona se stalno širila (i širiće se, imamo pregršt novih ideja i planova) – i otud mi je s vremenom postajalo teže da pokrijem toliki obim posla, s obzirom na moje ostale aktivnosti (gde je takođe sve više stvari koje želim da uradim). I baš kad sam razmišljao kako da to rešim, desila se najbolja moguća okolnost: sjajni Vlada Tadić, od kojeg sam i preuzeo uredničke dužnosti na Dilanu kad je nakon prve godine Veselog četvrtka otišao, bio je oran da se na taj položaj vrati. Rekao sam mu da sad izdrži bar 14 godina pre no što mi detektiva od košmara ponovo prepusti (smeh). Zez na stranu, ljubitelji stripa dobro znaju Vladinu beskrajnu posvećenost i umeće, u minulim godinama uradio je toliko toga da je kompletna domaća produkcija praktično nezamisliva bez njega i mnogo mu duguje, kao i ja: on je u ovom poslu ne samo dobri duh, nego i nešto poput senseija. Mnogo puta smo radili zajedno, ne samo na Dilanu, i uvek je bilo na uzajamnu radost – a budućnost izgleda upravo tako: nešto kao „paralelno roditeljstvo“ nad omiljenim junakom (smeh). Vlada radi redovnu seriju i Super Book, ja se staram o ostalim edicijama (Biblioteka DD, Planeta mrtvih, Dilan u Zlatnoj seriji, Novom LMS-u, Obojenom programu...), a tu je i nemali broj posebnih izdanja na kojima udružimo snage. Kad uzmeš u obzir s kolikom strašću obojica pristupamo „dilandogologiji“, i uz odličan redakcijski tim, Dilan je sada zbrinut bolje no ikad otkad kao izdavačka kuća postojimo.

Koliko god Sloba bio zlo, reklo bi se da je zaista vjerovao u nešto (ma kako to nešto bilo naopako); ovaj pak ne veruje apsolutno ni u šta, tu nikakvog uvjerenja ni svetinje nema, samo šibicarenje na više frontova...

Imaš li želju da napišeš jednu epizodu Dylana? Ako da, oko čega bi se vrtila priča (da li nešto totalno novo ili bi se naslanjalo na neku raniju epizodu ili već poznate likove)?

Haha, kad smo kod preuzimanja štafete, to je dobar šlagvort. Naime, svojevremeno sam radio scenario za pozorišnu predstavu „Istraživač noćnih mora“ Nikole Zavišića, i premda je posredi mahom bila adaptacija „Užasa iz nekog drugog kad“ – čija je struktura, je li, satkana od više kratkih priča – umetnuo sam i jednu sasvim svoju, o naizgled običnom oglasu koji nas povede do otkrića da Gručo nije osoba... nego posao. Da se dosad promenilo nebrojeno gruča, jer Dilanov mrak niko ne može podneti previše dugo. Oglas je, inače, dao onaj tip koji u spomenutoj epizodi postane đavo umesto đavola – a koji veli da se o opstanku sveta stara „mnogo više nego konkurencija“; svetu je potreban Dilan Dog, a Dilanu Gručo, bez kojeg bi bio izgubljen. Sećam se da sam obožavao deo gde, na pitanje kandidata kako je moguće da Dilan ne primećuje smene tolikih Gruča, ovaj odgovori: „A ko kaže da ne primećuje? Negde u sebi, on to zna. Ali ćuti i pravi se lud, kao i na mnogo šta drugo.“ Novi Gručo preuzme dužnost, bojažljivo se pojavi na poslu, imamo klasičnu Dilan-Gručo scenu sa šalama i negodovanjem – i onda načas, samo načas, momenat gde Dilan ućuti i zagleda ga. Potom ga pošalje po čaj i nastavi da sklapa svoju galiju.

Šta bi uradio da dobiješ priliku kao Roberto Recchioni (donedavni urednik Dylana Doga u Sergio Bonelli Editore, op. a.)? Da li bi isto išao u promjene iz temelja (nije da su i bile neke, na kraju) ili bi imao neki drugi pristup?

Nisam o tome razmišljao, mogu ti samo reći šta mi se dopada kao čitaocu. Vlada u nekom tekstu reče da bi onima sa snažnijim autorskim glasom trebalo dozvoliti da pišu nekog svog Dilana, i s time se potpuno slažem. Rekioni je to dozvolio Biloti i Ostiniju, i to su bili verovatno najvitalniji rukavci serijala. Od „Color Fest“-a napravio je eksperimentalni poligon najšireg opsega, što je takođe odlično. Ali ostaje pitanje šta raditi s velikom zverkom: regularnom serijom. Čini se da čak i „Old Boy“, edicija gde su priče u „starovremskom duhu“, bolje diše nego glavni tok – pa je Sklavi umešao prste i dirigovao velikim resetom, prilično sadističkim poništavanjem Rekionijeve ere, bukvalnim brisanjem koje unutar priče serijala zapravo nema nikakvog razloga ni opravdanja, niti samo po sebi bilo šta rešava. Pretpostavljam da bi stroža selekcija scenarija mnogo više pomogla, kao i uredničko zadavanje tema scenaristima (a la Markezeli u svoje vreme); Rekionijeva ideja o širim narativnim lukovima takođe nije loša, ali mislim da nikad nije izistinski isprobana: ciklus „Meteor“ ne funkcioniše zaista kao sezona serije, jer nema glavnu radnju koja napreduje – ima samo ram unutar kojeg se odigravaju suštinski zasebne epizode. I na kraju, što je najgore, suštinski stigne u status quo. Redovna serija kao da više ne sme da iznedri one velike priče posle kojih trajno ništa nije isto, tako da bi sigurno valjalo sazvati sastanak sa svim spomenutim scenaristima i još nekima, te smisliti kako to izvesti. 

Svi jako dobro znaju: na terenu bivše Juge nema ničega tako dobro unovčivog kao što je jeftini turbo-nacionalizam. Ako je, dakle, nekome do para, enormnih i lako zaradivih – taj je kod njih

Na čemu trenutno radiš i šta možemo prije očekivati - novu knjigu ili album?

Uh, čeka me vrlo uzbudljiva godina na tom polju. Stižu reizdanja svih knjiga „Malterega“ i spomenuti novi roman, koji stavlja konačnu tačku na taj niz. Izlazi napokon i duetski muzički projekat „Zaradsutra“, koji radim s kolegom i drugarom Sinovtzem. Onda, tu su ploče: objavljujemo „Nojevu varku“ na duplom vinilu, a tu su i odabrane stare pesme na dvema pločama (čime zaokružujemo obeležavanje dvadesetogodišnjice). I napokon: tu je početak rada na novom albumu. Svi smo u bendu vrlo uzbuđeni i jedva čekamo da prionemo na to i otkrijemo gde će nas to ovog puta odvesti. 

(DEPO PORTAL/ad)