Piše: Majlinda ALIU

Arbeta Krieziu je porasla. Ima skoro 13 godina i sve više liči na majku. Dok gleda sliku iz vremena kada je Arbeta bila beba, Flora Redžepi, njena majka, na ivici je suza.

Flora je ostala udovica kada je imala 24 godine, pošto su srpske oružane snage ubile njenog muža, Ramadana Krieziua, u rodnom selu Slovija u aprilu 1999. godine, za vreme rata na Kosovu.

To što je ostala udovica nije jedina nesreća koja je snašla Floru. Pošto je izgubila muža, morala je da se odrekne i svog jedinog deteta koje je tada imalo samo 18 meseci. Arbetu je ostavila kod sestre pokojnog supruga.

Flora je žrtva strogih očekivanja koje kosovsko društvo postavlja pred udovice, naročito ratne udovice.

Za razliku od žena koje se nađu u sličnoj situaciji u zapadnoj Evropi, od ovdašnjih udovica se ne očekuje da "nastave da žive". Od njih se očekuje da ostatak života provedu oplakujući pokojnog supruga. Stupanje u novi brak se ne ohrabruje, a uobičajeno je da zajednička deca ostanu kod muževljeve porodice, umesto da žive sa udovicom.

To što je ostala udovica nije jedina nesreća koja je snašla Floru Redžepi. Pošto je izgubila muža, morala je da se odrekne i svog jedinog deteta koje je tada imalo samo 18 meseci. Arbetu je ostavila kod sestre pokojnog supruga

Flora je vraćena u roditeljsku kuću u Gnjilanu, na jugoistoku Kosova. Odluku da se Flora vrati roditeljima, a da njena ćerka ostane u Sloviji, selu dvadesetak kilometara južno od Prištine, zajednički su doneli muškarci iz njene i muževljeve porodice. Nisu je pitali za mišljenje.

Samo je obaveštena da će ubudće Arbeti da bude tetka, a ne majka. Flora crveni u licu pri pomisli na trenutak kada je morala da se odvoji od bebe. "Rastanak sa ćerkom je bio vrlo težak. Gotovo da sam bila van sebe."

Flora od tada pati od epileptičnih napada. Ćerku nije uopšte viđala celih šest meseci, a kada ju je konačno videla, doživela je šok. "Nije me prepoznala, nije znala da sam joj majka. Teško mi je padalo čuvanje tajne pred sopstvenim detetom, to što sam morala da govorim da sam joj tetka, a ne majka."

Teča i tetka su dobro postupali sa Arbetom i ona nikada nije ništa posumnjala. Ali kada je napunila osam godina, muževljeva porodica joj je saopštila istinu.

"Kada su joj objasnili da sam joj ja majka, nije htela da poveruje", seća se Flora. "Nedeljama posle toga Arbeta se budila noću, kao da je muče košmari."

Pošto je saznala istinu, Arbeta je postala hladnija u odnosima sa Florom, čak ju je nazvala lažljivicom. Nije mogla da oprosti to što ju je napustila. Flora se seća reči koje su je povredile: "Nisi smela da me ostaviš. Da si me stvarno volela, ne bi to nikada uradila."

Flora kaže da je pomišljala da uzme Arbetu i dovede je kod sebe. Nije to učinila jer se plašila da će tako "povrediti svekra" koji je izgubio sina i ženu, a u Arbeti je video jedino živo sećanje na mrtvog sina.

Strahovala je da bi svekar mogao da se naljuti na nju ako pokuša da uzme Arbetu i potpuno joj zabrani da viđa dete.

Flora se 2006. godine ponovo udala za dvadeset godina starijeg čoveka, čija je supruga preminula posle rata. Izabrala je starijeg supruga jer se nadala da će imati više razumevanja za nju i da će joj dozvoliti da održava kontakt sa ćerkom.

Mada ne žive zajedno, Flora redovno viđa ćerku, koja je u međuvremenu postala tinejdžerka. "Arbeta je ljubomorna zbog moje udaje. Ponekad mi kaže da nije trebalo to da uradim, da bi bilo bolje da sam ostala samo prijatelj sa (sadašnjim) suprugom." Ali Flora je srećna zbog toga što je njenom detetu konačno ponovo stalo do nje.

Spora 'promena mentaliteta'

Florin drugi suprug potiče iz mesta Kruša e Made, sela u kojem su srpske paravojne formacije u martu 1999. godine izvršile užasan masakr. Ubijeno je oko 240 ljudi. U selu je ostalo 140 udovica i 502 siročadi

Sibel Halimi, sociološkinja iz Instituta za rodne studije u Prištini, kaže da su stroga pravila ponašanja za udovice uslovljena istorijskim i političkim okolnostima na Kosovu. "Zbog odsustva slobode, ljudi nikada nisu mogli da uvide njen značaj u različitim sferama života", objašnjava ona.

Florin drugi suprug potiče iz mesta Kruša e Made, sela u kojem su srpske paravojne formacije u martu 1999. godine izvršile užasan masakr. Ubijeno je oko 240 ljudi. U selu je ostalo 140 udovica i 502 siročadi.

Mali je broj onih žena koje su se ponovo udale. Poput Fahrije Hoti, većina njih se potpuno posvetila deci.

Fahrije jeste udovica, ali ne od onih koje vreme provode zatvorene između četiri zida. Kao šef lokalne nevladine organizacije po imenu Žene Kruše, koja posluje kao preduzeće i ostvaruje profit, morala je žestoko da se bori da bi objasnila svojim konzervativnijim zemljakinjama da će radije sama da radi nego da zauvek bude ekonomski zavisna od muških rođaka.

"Mentalitet se u našoj zemlji sporo menja", objašnjava ona. "U početku je bilo vrlo teško ubediti ljude da i žena može da vodi posao i vozi kola, i u isto vreme da brine o svojoj porodici.

Ali od tada se mnogo žena uključilo u moj posao sa tradicionalnom organskom hranom", dodaje Fahrije povlačeći dim cigarete. Uloga glave porodice na neki način je uticala i na njen izgled i stil, koji sada deluje muževnije.

Kada su u pitanju udovci, pravila koja važe za stupanje u novi brak sasvim su drugačija. Društvo takvog muškarca tretira kao žrtvu, i on u najkraćem mogućem roku mora da dobije novu partnerku

Predsednik opštine, Kadri Delova, trudi se da joj ne otežava posao. Kao sociolog po obrazovanju, veruje da se Kosovo nalazi u procepu između starog i novog. "Kosovo napreduje ka 'modernom' načinu života, ali nije lako slomiti stare običaje u tradicionalnoj porodici", kaže on.

Drugačija pravila za muškarce

Kada su u pitanju udovci, pravila koja važe za stupanje u novi brak sasvim su drugačija. Društvo takvog muškarca tretira kao žrtvu, i on u najkraćem mogućem roku mora da dobije novu partnerku.

Selmon Zećiri, iz Selina, sela udaljenog samo jedan kilometar od Kruša e Made, ima 42 godine. U sukobu je izgubio 16 članova porodice, uključujući suprugu i dva sina.

Masakr koji se odigrao 1999. godine preživeo je samo njegov najmlađi sin, Valon. Posle rata se vratio iz Nemačke, gde je radio, da sahrani svoje mrtve.

Sledeći korak je bio da nađe sebi novu ženu. U potragu su se uključili i rođaci. "U početku me ideja o novom braku nije naročito privlačila, ali onda sam shvatio da mi treba neko ko će da kuva i pere, da treba da zasnujem novu porodicu", seća se Selmon.

Danas živi u obnovljenoj skromnoj kući sa svojom drugom ženom, Lavderije, tri ćerke i dva sina. Lavderije, koja iza sebe ima jedan razvedeni brak, nije bila spremna za novu vezu. "Ali otac je tražio da se udam za Selmona", kaže ona.

Lavderije kaže da je još od detinjstva osećala da je diskriminisana zbog pola. Roditelji su je rano ispisali iz škole, uz obrazloženje da je školovanje braće važnije. Dok gleda svoju decu, tvrdi da će ona da postupa drugačije.

Običaji na Kosovu su i dalje bliži tradicionalnom albanskom kodeksu, poznatom kao Kanon Leke Dukađinija, nego onome što nalaže zakon... Prema tom kanonu, ćerke nemaju pravo da nasleđuju porodično imanje

"Trudim se da obrazujem svoje ćerke da bi imale bolju budućnost", kaže ona. Selmon je znatno konzervativniji. Kaže da se nikada ne bi venčao sa Lavderije da je imala decu iz prethodnog braka.

Takođe ne misli da udovice sa decom treba da se udaju. One treba da se žrtvuju za svoju decu.

Različita očekivanja od ratnih udovica i udovaca na Kosovu ukazuju na postojanje dvostrukih standarda i u drugim oblastima.

U teoriji, žene su na Kosovu pred zakonom ravnopravne. U stvarnosti su rutinski izložene diskriminaciji, naročito kada je u pitanju nasleđivanje, objašnjava advokatkinja Drita Hajdari.

Običaji na Kosovu su i dalje bliži tradicionalnom albanskom kodeksu, poznatom kao Kanon Leke Dukađinija, nego onome što nalaže zakon, objašnjava Hajdari. Prema tom kanonu, ćerke nemaju pravo da nasleđuju porodično imanje.

Drugačiji običaji u Bosni

Kosovo nije jedina zemlja na Balkanu koja se oporavlja od skorašnjih ratova. Prema podacima Istraživačko dokumentacionog centra (IDC) u Sarajevu, gotovo 100 000 ljudi je izgubilo život u sukobima u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine.

Hiljade bosanskih žena su ostale ratne udovice. Međutim, običaji koji važe za ratne udovice u Bosni, mada i dalje konzervativni, znatno su manje rigidni od onih na Kosovu.

Vukosava Klančo, udovica iz Bosne: "Nije mi potreban partner da bi me finansirao, da bi mi kupovao stvari i vozio me naokolo. Ja sam zaposlena žena. Ono što mi je potrebno jeste prijatelj sa kojim mogu da provedem ostatak života, a to nije lako pronaći."

Vukosava Klančo, Srpkinja iz Bosne u svojim četrdesetim godinama, ostala je udovica pre 15 godina. Srpski paravojnici ubili su joj supruga Muja, bosanskog muslimana, u Vlasenici, u istočnoj Bosni, 1992. godine. Vukosava i Mujo su se upoznali u školi, zaljubili i venčali kada je njoj bilo samo 16 godina. Imali su dvoje dece.

Život udovice i samohrane majke bio je vrlo težak. "Kada izgubiš partnera na tako strašan način, čeka te dug i težak oporavak", objašnjava Vukosava.

Povela je decu sa sobom u Švedsku, i sada naizmenično žive u Stokholmu i Tuzli, u severoistočnoj Bosni. "Bila sam pod velikim pritiskom, razmišljala sam o tome kako ću podići decu", seća se. "Život sam njima posvetila."

Za sve ove godine nije se ponovo udavala. Potpuno se posvetila dvojici sinova, pokušavajući da im pomogne da shvate da njena ljubav prema pokojnom ocu nikada neće da nestane, ali da ona mora da nastavi da živi.

"Mnogo sam razgovarala sa sinovima o svemu, i oni bi sada bili spremni da prihvate moj novi brak, ukoliko bi do toga došlo. Nisam htela da se samo pojavim jednog jutra i kažem im: 'Ovo je vaš novi očuh'".

Mada je spremna za novog partnera, i ona se suočava sa preprekama, doduše različtim od onih sa kojima se suočavaju udovice na Kosovu. Jedna od prepreka je njen razvijeni osećaj nezavisnosti.

"Nije mi potreban partner da bi me finansirao, da bi mi kupovao stvari i vozio me naokolo. Ja sam zaposlena žena. Ono što mi je potrebno jeste prijatelj sa kojim mogu da provedem ostatak života, a to nije lako pronaći."

Njena prijateljica, Hanifa Kičić, bosanska muslimanka, ratna udovica čiji su muž i stariji sin ubijeni 1992. godine, drugačijeg je mišljenja.

Danas živi u Tuzli, i bez ostatka je posvećena mlađem sinu. Pitanje o tome da li je razmišljala o novom braku kod nje izaziva burnu reakciju.

"Ne, njega niko ne može da zameni", kaže za svog pokojnog supruga. Ali njena osuda udovica koje se ponovo udaju donekle je zasnovana i na finansijskim razlozima, pored unutrašnjeg osećaja da to nije ispravno.

"One koje se preudaju često posle imaju finansijskih teškoća, jer gube pravo na državnu penziju za ratne udovice. Zbog toga se većina ipak ne udaje po drugi put."

Penzija ratne udovice u Bosni i Hercegovini (BiH) iznosi oko 160 evra mesečno, što je više od prosečne penzije u zemlji. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, prosečna penzija u Bosni i Hercegovini u 2009. godini iznosila je 126 evra.

To je uporedivo sa penzijama ratnih udovica na Kosovu, koje prema podacima Ministarstva rada i socijalnog staranja iznose oko 130 evra, što je četiri puta više od prosečne penzije, koja iznosi oko 40 evra.

Slobodna Engleska

Abby Cornish, engleska ratna udovica: "Čak i kada se preudam, ja ću i dalje biti Metjuova. Imaću jednog muža ovde i jednog u raju"

Balkan nije jedini region u Evropi u kojem su žene gubile muževe u skorašnjim ratovima. Tridesetjednogodišnja English war widow Abby Cornish (Ebi Korniš) iz Kenta, na jugoistoku Engleske, i njeno dvoje dece, samo su jedna od mnogih porodica koje su ostale bez muževa i očeva posle angažovanja britanske vojske u Iraku i Avganistanu. Od 2001. godine, u ovim sukobima je poginulo više od 500 britanskih vojnika.

Ebin suprug, Metju, poginuo je u Iraku 1. avgusta 2006, kao pripadnik britanske vojske. Nalazio se u baznom logoru na koji je pala minobacačka granata. Šrapnel ga je pogodio u glavu i usmrtio.

"Nisam mogla da poverujem, bilo mi je muka od bola. Samo sam želela da se vrati; mislila sam da neću preživeti bez njega.

"Metjuovo telo je avionom prebačeno u Englesku, gde je sahranjen 17. avgusta, jedan dan pre pete godišnjice njihovog braka. "Bilo je teško gledati decu kako rastu bez oca koji ih je toliko voleo", kaže Ebi.

Ali, nekako je nastavila život uz pomoć porodice i Džima, jednog od prijatelja njenog pokojnog supruga iz vojske. Dok je brinuo o Ebi i deci, njih dvoje su se zbližili.

"Ne sećam se kako se to tačno dogodilo. Dugo smo već prijatelji i mnogo mi je pomogao kada je Metju poginuo. Jednog dana smo shvatili da to što postoji među nama nije samo prijateljstvo.

"Kada se uselio u porodičnu kuću, deca su to lako prihvatila jer su već bila naviknuta na njega. Ebi je i dalje u bliskoj vezi sa Metjuovom porodicom i oni je ohrabruju da nastavi sa svojim životom. Venčanje su zakazali za maj 2011.

"Na venčanje će doći porodica i prijatelji, uključujući i članove Metjuove porodice", kaže Ebi. Džim se složio da Ebi zadrži prezime prvog muža. "Čak i kada se preudam, ja ću i dalje biti Metjuova. Imaću jednog muža ovde i jednog u raju", dodala je.

"Nikada ne mogu da zaboravim prvog muža, on je otac moje dece i uvek će biti deo naših života. Uvek ću ga voleti svim srcem i večno će mi nedostajati."

Promene na horizontu?

Na Kosovu su sve glasniji zahtevi da se odnos prema udovicama promeni, naročito odnos prema ratnim udovicama. Promena starog mentaliteta zahteva stalno vođenje kampanje, kaže advokatkinja Drita Hajdari.

Nakon što je i sama ostala udovica u četrdesetim godinama života, stekla je ekonomsku nezavisnost, pokazuje otvorenost za promene i definitivno ne nosi crninu.

Pošto stanovništvo nezavisnog Kosova upravo traga za novim modelima življenja, najsvrsishodnije bi bilo preuzeti primere najbolje prakse iz zemalja u regionu i Evropi, kaže sociološkinja Sibel Halimi.

"Imamo pravo na sreću, imamo pravo na slobodu od osude 'moralne policije'", govori Vukosava Klančo u ime svih žena, udovica i onih drugih, koje žive u konzervativnim, neliberalnim društvima.

Andžela Nikols, još jedna engleska ratna udovica, čiji je suprug Lans ubijen u Avganistanu 2006. godine, još nije stupila u novu vezu. Ali i ona smatra da niko nema pravo da ratnim udovicama govori šta smeju i šta ne smeju da rade sa ostatkom svog života.

"Uvek će biti onih koji će da nam sude zbog onoga što činimo, ali to su ljudi koji nas ne poznaju i ne žele nam dobro", kaže ona.

Flora Redžepi je na Kosovu doživela dvostruki gubitak - prvo je ostala udovica, a onda su je odvojili od deteta. Njena poruka drugim ženama koje bi mogla da stigne slična sudbina jednostavna je i direktna: "Nikada i ni zbog čega na svetu nemojte da napustite svoje dete."

(DEPO PORTAL)