Dramaturkinja i profesorica na Fakultetu dramskih umetnosti Biljana Srbljanović osvrnula se na sagu o Novaku Đokoviću, a u trenutku kada je pisala ovaj tekst, kako napominje, još nije bilo poznato šta će biti sa njegovim ulaskom u Australiju i da li će ipak, uprkos svima i svemu, uspjeti da nastupi na teniskom turniru ili ne...

Izvor: Javniservis.net
Piše: Biljana Srbljanović

Ali, kako god paradoksalno da zvuči, u celom ovom fijasku oko Đokovićevog učešća na Australian Openu, najmanje je važno njegovo učešće na Australian Openu.

Sve što je prethodilo, što je uopšte dovelo do ovog incidenta, a zatim i način na koji se pravno procesuira, potom sve reakcije, medijski napisi, spekulacije, otkrića i “otkrića” mogućih neregularnosti u zvaničnim dokumentima, svi ispadi njegove porodice, političara, australijske i srpske vlasti, Vučićevi tvitovi, mamine suze, Novakovo ćutanje, ženino tihovanje, sve zajedno je udžbenička studija slučaja i još jedna epohalna propuštena prilika da, kao društvo, a uz minimum razumnog ponašanja, shvatimo šta je naš fundamentalni problem.

Mi uporno odbijamo da prihvatimo jednu jednostavnu, baš onako prostu, a temeljnu istinu: Srbi nisu posebni. Prosto nisu. Isti su kao i svi drugi, čak i  najposebniji među nama, vrede isto koliko i najneposebniji bilo gde na svetu i to je prosto tako.

To ne znači da svi imamo ista znanja, talente, zdravlje, pamet, sposobnosti u bilo kom smislu. Naprotiv, to samo znači da neko genijalno darovit, kao ljudsko biće ne vredi više od tupavog mediokriteta, i fala bogu da je tako, a da zakomplikujem stvar, odlično znam i kad  nije, jer, naravno da nisam tako naivna i slepa, da ne vidim da se čitava planeta raspada upravo zbog ogromnog jaza izmedju jednog procenta onih koji imaju više moći i bogatstva od ostatka sveta, čime su u mogućnosti da se ponašaju kao da su posebni, ali to ih ne čini suštinski takvim, kakvu god to moć da imaju. Ali da ne gnjavim sa novinskom filozofijom jer sad nije ni bitno.

Mi uporno odbijamo da prihvatimo jednu jednostavnu, baš onako prostu, a temeljnu istinu: Srbi nisu posebni. Prosto nisu. Isti su kao i svi drugi, čak i  najposebniji među nama, vrede isto koliko i najneposebniji bilo gde na svetu i to je prosto tako

Ono što jeste bitno je da svi nismo Novak. I da, ako očekujemo da on po nečemu zaslužuje drugačiji tretman od celog jednog kontinenta (na koji on, a ne kontinent u njega, pokušava da udje) nije ni čudo što se posle pitamo – kako to da nas ceo svet mrzi? Prvo, svet nas ne mrzi, jer smo nebitni i ponavljam, nismo mi Novak. Drugo, mi mrzimo svet, jer mislimo da smo posebni, a da to niko drugi ne shvata. Treće, svet ne mrzi ni Novaka, nego se ovaj genijalni sportista tokom cele karijere uporno trudi da ga vole više, pa se posle ljuti što u tome ne uspeva. Na kraju, u pitanju je ipak samo tenis, vrhunski sport, ogroman novac, milionske zarade i neograničen uticaj za veoma malu grupu ljudi koji svoju moć koriste samo za sebe.

To da li će Novak (i sa kakvim uspehom, nakon celog skandala) igrati turnir, važno je samo za njega i za biznis Australian Opena, onda za zarade na tv prenosima, za reklamne agencije i plasiranje robe i ugovora. Za čovečanstvo je bukvalno beznačajno. Čak je i za Srbiju irelevantno, osim što se pokazujemo u poslovično bednom svetlu.

I da nastupi i da ne nastupi, nema nikakve veze sa “borbom za slobodu”, sa Đokovićevim “suprotstavljanjem tiraniji”, sa “brukom medjunarodne zajednice” i sa “borbom protiv ropstva australijskog naroda”. Ima isključivo veze sa činjenicom da jedan od najvećih sportista svih vremena smatra da je važniji od svih. Može da propusti turnir, može da se vakciniše, može da se ne vakciniše, pa da ga ne prime, može da iskoristi javnu govornicu i kaže u kakvim uslovima žive pravi pritvorenici australijskih imigracionih vlasti, a ne da traži ličnog šefa i bazen, zgadjen nivoom usluge u “zatočeništvu”, mogao je i da dodje 3 dana ranije, pa da sedi u karantinu propisano vreme, mogao je da ne ide bolestan medju decu, pa da posle ima problem što se sumnja da je zaista bio bolestan, mogao je da kaže ocu da ućuti i da sam ne iznosi javno sumanute para-naučne stavove za koje ga niko ni ne pita, mogao je da se naljuti i kaže – nećete me? E, pa odo ja. Sve je ovo mogao, samo da ga mi, kao društvo, nismo ubedili da se ovim bori da dokaze srpsku posebnost. Da svet mora da se prilagodi njemu-nama, a ne obratno. Da on-mi vredimo više od svih.

Prvo, svet nas ne mrzi, jer smo nebitni i ponavljam, nismo mi Novak. Drugo, mi mrzimo svet, jer mislimo da smo posebni, a da to niko drugi ne shvata. Treće, svet ne mrzi ni Novaka, nego se ovaj genijalni sportista tokom cele karijere uporno trudi da ga vole više

Da su Nadal ili Federer ovako nešto uradili, spalili bismo im ambasade i tu nema dileme. Ali, stvar je u tome što oni to ne bi uradili, jer ne trpe nezdravi nacionalni pritisak da se, pred svaki turnir, ponašaju kao da idu u vojsku po pušku, a ne da lupaju loptu sportskim instrumentom. Novak, na žalost, nije te sreće. Pritisak da nas “osveti”, da dokaže našu posebnost, našu inferiornu superiornost, dovodi ga u ovakve nevolje. Samo kad bismo ga ostavili na miru, da radi ono što radi najbolje na svetu, i da ne očekujemo ništa drugo, svima bi bilo lakše. Ko zna, možda bismo otkrili da ga svet u stvari baš voli.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Blica.

(DEPO PORTAL/ad)