BOLNA ISPOVIJEST RAZIJE ČOLAKOVIĆ

Da bar taj dan nisam došla kući... Majka leži na sećiji, crna, modra, natečena, babo je opet istukao… Drhtim i plačem!

ŽENA iN09.05.21, 15:30h

Da bar taj dan nisam došla kući... Majka leži na sećiji, crna, modra, natečena, babo je opet istukao… Drhtim i plačem!
Autorica jedne od najpopularnijih FB stranica 'Muhabet sa Razom' donosi bolnu ispvijest iz djetinjstva, nikad zaboravljenu

 

 

Razija Čolaković Razo autorica je jedne od najpopularnijih Facebook stranica iz BiH pod nazivom "Muhabet sa Razom".

 


Danas ima više od 140.000 pratilaca, koji slušaju njene savjete, šale i druge objave, u kojima se često prisjeti teškog djetinjstva i neimaštine.


Sada je na svojoj Facebook stranici podijelila i jednu bolnu ispovijest iz školskog perioda. Prisjetila se dana kada je otac je s bratom došao po nju u školu. Bila je prvi razred srednje škole. Saznala je da joj je majka, opet, pretučena. To je uradio njen otac... Tog trenutka i svog bola i danas ih se sjeća.


Njenu objavu prenosimo u cjelosti:


- Danas na jedan bolan način, prisjetih se svoje mame (rahmet joj duši) i jednog groznog dana, kada sam bila prvi razred srednje škole… Djevojčurak već.. Preteško mi je, pišem, a od suza jedva vidim tipkati… Bila sam na času. Dežurna učenica pozvala me da izađem, jer mi je došao otac. Iznenadih se, nije bilo vrijeme posjeta… Profesor me pustio, izašla sam.


Moj otac stajao je vani, pognute glave… S njim i moj mali braco. Meni već dovoljno da se zabrinem. Pitam: Otkud vas sada? Brat uplašeno gleda u mene, otac poče plakati… Ja drhtim, pitam je li mama dobro? Brat tiho govori: Babo je istukao mamu…Taj osjećaj koji se pojavio u meni tada, ne mogu vam opisati. Sve se sastalo: bijes, tuga, bol, nemoć, krivica, žaljenje… Počela sam nekontrolisano drhtati i plakati… Ne znam šta sam im tad rekla, znam da sam se okrenula otišla u kupatilo, umila se ali nisam se mogla smiriti. Vratih se na čas, profesor kad me vidio, samo je rekao: Razo, spakuj se, idi kući. Došla sam taj dan kući…


A da bar nisam. Danas ne bih imala ovo bolno sjećanje i sliku mame kako leži na sećiji, crna, modra, natečena… Sve me vratilo godinama nazad, u djetinjstvo. Kada sam dugo, predugo gledala suze i krv majčinu… Ali bila sam sigurna da je prestalo. Prošlo je puno godina od zadnjih užasa… Mislila sam to se više nikada neće desiti, sada sam velika cura, mamu niko više ne smije dirnuti! A ja sam baš tad bila u internatu… Ulazim u kuću, s vrata gledam majku kako leži, ječi od bolova… Gledam i oca, koji kao pokajnički plače… Sjedoh između njih…Ja dijete, između roditelja, duša mi vrišti od bola, srce mi se kida od tuge i nemoći…


Ja dijete, svjesno sta mi je majka preživljavala, i znam koliko otac nije mario, sada moram znati šta reći, kako postupiti… U tom trenutku čujem oca koji govori: ja ću se ubiti! To je često govorio, kad god uradi neki belaj, valjda da izazove žaljenje u nama… Pa da umjesto mame, žalimo njega. Okrećem se prema njemu i kažem: ubij se molim te! Spasi nas ovog bola, spasi nas ove muke. Ubij se! Lijepo ćemo ti dženazu spremiti, i sve će biti kako treba, ubij se! Ovo su riječi koje sam ja, dijete od 16 godina izgovorila svome ocu, nasilniku. Niko ko nije slično doživio, neće moći razumjeti koliko sam morala biti očajna, koliko sam patnje majčine vidjela, da bih ovo izgovorila… Ništa ne boli kao nemoć djeteta, da zaštiti majku od nasilnika… a i samo se plaši i treba zaštitu.


Danas kada imam skoro 40 godina, ne bih mu rekla da se ubije, rekla bih mu: Babo, ima Boga. Ima Boga… I zaista ima… Teško i bolno djetinjstvo shvatila sam kao imperativ da radim na sebi, izgradim samopouzdanje i svu patnju pretvorim u veliku snagu. Ne mrzim svog oca. Redovno ga obilazim, pomažem kad mogu… Ali žalim ga. Puno ga žalim.


Majka mi je umrla, prije dvije godine u svojoj 58. godini zivota… Iznenada… Srce više nije moglo podnositi teret života - napisala je Razija Čolaković Razo.

 

(DEPO PORTAL/ad)