Izvor:Blic.rs
Piše: Tatjana Nježić

Filmski festival u Kanu odabrao je za svoj program Kan klasik kultni srpski film “Ko to tamo peva” po scenariju Duška Kovačevića u režiji Slobodana Šijana, prenijele su agencije.

Da nije bilo pandemije kao prateći program Pulskog festivala, koji je takođe odložen, u Srpskom kulturnom centru u Puli bila bi održana izložba posvećena tom legendarnom ostvarenju koje bilježi jubilej, 40 godina od nastanka i premijere. “Sa mnogo radosti spremali smo izložbu, a sada… odložena je. Samo da prođe ova nevolja, pa ćemo već vidjeti kada će biti”, kaže osnivač i čelnik pomenute ustanove Milan Rošula.

A ne tako davno, govoreći za “Blic” o ovom svom čuvenom ostvarenju, reditelj Slobodan Šijan je, između ostalog, rekao da je sve počelo kada je zazvonio telefon.

- Zvao me Fića David (Filip David, prim.n.), u to vrijeme urednik dramskog programa na televiziji, na kojoj sam već radio nekoliko drama. I kaže: ”Imam neki tekst, možda će tebi biti zanimljiv…”. Ubrzo mi da primjerak, još ga negjde imam, na kome piše reditelj Goran Paskaljević, glavna uloga Mija Aleksić…

Valjao sam se

Mija je, kaže, trebalo da igra starca koga u filmu glumi Mića Tomić.

- U prvoj verziji to je bila glavna uloga jer je bila priča o starom čovjeku koji ide da posjeti sina u Beograd, vozi se autobusom gradskog saaobraćajnog, hoće da kupi zimski kaput, ali ne rade radnje… Isprva, to je trebalo da bude televizijska drama od oko pedeset minuta. Uzmem da čitam i oduševim se raznim duhovitim stvarima, valj’o sam se od smijeha dok sam čitao… Jednostavno, prepoznao sam komiku i duhovitost s kojima bih mogao rediteljski da se bavim. Tada nisam poznavao Duška. A bio sam blizak sa Božom Nikolićem, sa kojim sam radio dva televizijska filma, i on mi kaže da je dobar prijatelj sa Duškom Kovačevićem. On nas je povezao. Sretnemo se Duško i ja i kroz razgovor dođemo na ideju da radimo celovječernji igrani film, i krenemo da pravimo planove. Prvo je trebalo da bude koprodukcija “Centar film” i televizija, ali na televiziji to nije prošlo.

Potom je Duško napisao scenario koji je dat “Centar filmu”.

- Oni su se zainteresovali i tako je krenulo… Poslije je, naravno, bilo još nekoliko ruku scenarija. Recimo, u početku su autobus vozila dva brata, pa smo promijenili da to budu otac i sin, pri čemu je najveći broj replika pripao samo ocu… Scenario je imao zaista lijep i dobar razvoj, ali nekako smo lutali kad je u pitanju kraj. Sve je bilo u fragmentima, i stalno sam govorio da nam treba veliki bum k'o u stripu. Onda Duško kaže kako je čitao izvjestan tekst o nekom autobusu koji je pogođen u vrijeme bombardovanja u Drugom svetskom ratu… Ali to je značilo i da će poskupjeti čitav film jer ga treba premjestiti u taj period… Kažem, ma nije to tako strašno, malo kostim prilagodimo, a nekako ćemo već ubijediti producente. E, to je jedan od ključnih momenata. Kad smo to promijenili i kad je Duško donio taj kraj sa autobusom i bombardovanjem, koji smo poslije radili u dvije varijante, sve je krenulo da se slaže, likovi se posložili, zaokružili… Kao kockice.

Dobri duh

Kada je o muzikantima riječ, kaže Šijan, na početku nešto nije štimalo.

- I onda Duško predloži da napravimo muzikante Rome koji komentarišu radnju kao u mom TV filmu „Najlepša soba“, a da kao vrstu muzičkog kontrapunkta uvedemo šlager pjevača. Saglasimo se da zovem Vokija Kostića, a tad još nismo znali da li će muzikanti da prežive na kraju ili ne. Čak smo snimili dva kraja. A tekstove songova je Duško pisao kad smo već počeli sa radimo i oduševljavao nas. Ovaj mlađi Rom, Neša, nije pjevao. U stvari, obojica su samo otvarali usta na već snimljene pjesme koje pjevaju ovaj stariji, tj. Lepi Mića i jedan drugi dječak. Bilo je nekih kojima se tokom rada ti songovi nisu dopadali, čak i kad je film prikazan na festivalu u Puli Vuksan Lukovac me ubjeđivao da izbacim te songove jer kao zaustavljaju, usporavaju film… Naravno da nije dolazilo u obzir. Meni se to dopadalo i mislim da je to vrlo bitan moment za film, da kažem, otrežnjujući, brehtovski.

Po Šijanovim rečima, lik koji igra Paja Vuisić je, na neki način, trebalo da bude glavni.

- Ja sam to tako vidio, mada se smatra da je u “Ko to tamo peva” glavna uloga grupna, tj. svi iz autobusa. A svi su me plašili za Paju; te on je težak, te ovakav je, onakav je… Međutim, nikakvih problema nisam imao. Naprotiv! Uvijek među prvima na snimanju, spreman, zna tekst… Na kraju snimanja doživio sam od njega jedan jako lijep gest kakav je on činio prema svim rediteljima debitantima. Poklonio mi je jednu minijaturnu drvenu klapu, to je njemu neki stolar pravio, na kojoj piše: “Šijanu za prvi bijoskopdžijski film, Paja Vuisić”. Meni je ta saradnja ostala u najljepšem sjećanju. “Ko to tamo peva” je film rađen u divnoj atmosferi kojoj je najviše doprinio i Dragan Nikolić. Ja njega nisam poznavao, ali sam ga jako cijenio kao glumca. I kad je prihvatio ulogu, a učinio je to u posljednjem trenutku, to je bilo fenomenalno, i za taj lik i za cijeli film i za atmosferu. Zaista je bio dobri duh tog filma na samom snimanju.

Frka

Film, poznato je, urađen je sa veoma skromnim budžetom.

- Radili smo sa jako malo novca. Direktor filma Nikola Popović je da bi uštedio na dnevnicama, smislio da mi ne spavamo na terenu nego da nas svako jutro mini-bus vozi od Crkve Svetog Marka. Skupi se ekipa, posjedamo u mini-bus i vozimo se u Deliblatsku peščaru oko sat i po, onda tamo, kako se to kaže, radimo k'o crnci po cio dan i uveče nazad… Svaki dan. Tako smo radili.

Nastavak teksta čitajte ovdje.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)