Izvor: Al Jazeera Balkans
Razgovarao: Goran Mišić

Četvrti film profesora režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti Srdana Golubovića Otac imao je veliki početak. Najprije je premijerno prikazan na Berlinaleu gdje je osvojio dvije nagrade: publike i ekumenskog žirija, a potom je otvorio i 48. izdanje beogradskog FEST-a. Skoro jednodušna ocjena i publike i kritike je da film nastao na osnovu istinite priče o Đorđu Joksimoviću koji je u životu izgubio sve i kome su na kraju zbog siromaštva oduzeta i djeca, nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

O pješačenju glavnog junaka dugom 140 kilometara kojim pokušava da pokaže kako mu je stalo do djece, ali i vraćanju svog pogaženog ljudskog dostojanstva, ali i drugim slojevima njegove filmske poetike, Al Jazeera razgovarala je sa autorom Srdanom Golubovićem.

Da li je tačna ocjena mnogih koji su vidjeli film Otac da je to zapravo prava slika današnje Srbije?

Drago mi je da ljudi vide da film pokazuje našu stvarnost onakvom kakva ona prosto jeste. Nisam želeo da pravim tu stvarnost lepšom nego što stvarno jeste, ali ni da je pravim ružnijom. Nažalost, ta stvarnost je takva. Mnogima se to neće dopasti, posebno ovima koji tvrde da je život koji živimo lepši nego što ga mi vidimo svojim očima. Nije mi bila namera da film u središtu priče ima taj društveni angažman i da se bavi stvarnošću. Ideja je bila da se bavim junakom i njegovim putovanjem i transformacijom.

Pošto ste ovih dana bili na relaciji Berlin-Beograd, da li biste uporedili atmosferu i selekciju filmova na Berlinaleu i FEST-u koje povezuje i Otac?

Ljudi uvek slično reaguju , na istim mestima plaču, na istim mestima se smeju, jer film dobacuje do neke ljudske emocije i doživljaja ili ne dobacuje. U Berlinu je publika fantastična, publika koja voli film, poznaje film, na pet projekcija bilo preko 4.000 ljudi, sve je bilo rasprodato i ljudi su zaista fantastično reagovali. Kod nas je reakcija bila ista, kod nekih ljudi jača jer je ovo stvar koja nas se tiče, nešto što duboko govori o našoj stvarnosti. Baš zbog toga ima i onih kojima se film neće dopasti. Mi živimo u jednom potpuno podeljenom društvu i biće puno onih kojima se ta stvarnost neće dopasti, kojima se neće dopasti to što junak prolazi pored rasturenih fabrika, pored svega što je ljudska ruka dotakla i što je razvaljeno i uništeno i biće puno onih koji će smatrati da film ne odslikava našu stvarnost onakvu kakva ona jeste. To je meni drago. Da film prozvede jednu vrstu emocija i da provocira. Da mi o tome malo razmišljamo. Ja to očekujem i siguran sam da će to u jednom delu publike da izazove. Ali, pre svega radim film zbog ovih drugih. Čini mi se da su oni film čekali sa velikim iščekivanjem i željom da vide da u Srbiji postoji publika koja je željna da se beskompromisno i hrabro bavi stvarnošću i što nema problem da stvari nazove pravim imenom.

Svrstavajući Oca u red najboljih domaćih filmskih ostvarenja u proteklih dvadesetak godina, filmski kritičar Milan Vlajčić ga označava kao “nagoveštaj da prolaze godine stvaralačke osrednjosti i pretencioznih sočinjenija od kojih boli glava”. Da li “Otac” zaista stavlja tačku na dominaciju osrednjosti?

U srpskom filmu bilo je jako dobrih ostvarenja u poslednjih deset-petnaest godina, ali nije bilo kontinuiteta. Ti filmovi bili su incidenti kao što su “Tilva Roš” Nikole Ležaića, “Beli, beli svet” Olega Novkovića, “Klip” Maje Miloš, “Ničije dete” Vuka Ršumovića, pa sve do “Tereta” Ognjena Glavonića. Po meni, postoji jedna objektivna nada da ćemo ući u kontinuitet kinematografije koja proizvodi posebna, autentična i hrabra dela. Postoji potreba čitave generacije, sada već bar dve generacije, da filmom budu što bliži istini, da budu bliski životu i da iz tog života vade neku svoju umetničku inspiraciju. Nasloniću se na priču o jugoslovenskom filmskom crnom talasu jer mislim da postoji potreba novih generacija da baveći se životom budu na tragu jugoslovenskom crnog talasa. Zaista verujem da će u narednih par godina rezultati biti mnogo bolji. Dolaze nam neki filmovi Ivana Ikića, Milice Tomović, Stefana Arsenijevića, Olega Novkovića i nekih još mlađih ljudi. Verujem da vreme, ne mogu da kažem osrednjosti, ali vreme kontinuiteta jednog hrabrog, snažnog angažovanog i beskompromisnog filma - dolazi.

Nastavak razgovora možete čitati ovdje.

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)