Izvor: Danas

Piše: Snežana Čongradin

Otići na mesto na kojem se dogodio genocid, u naše ime, ime svih nas koji u Srbiji živimo, živeli smo i živećemo, sa aspekta čoveka, pre svega, čini se kao najtragičnije iskustvo. Sa pozicije novinarke, još više.

Pogotovo, ukoliko se ceo novinarski i radni vek iscrpljuje u bavljenju tom najtragičnijom temom koja može da zadesi javnog radnika. Radnika koji oseća iz stomaka, srca i duše tu najstrašniju po obimu i sadržini tragediju za sopstveni narod i istorijsko iskustvo.

Uopšte ne mislim da sam time privilegovana, da sam time sačuvana. Isključivo sam, već godinama, izložena šikaniranju, pozivu na linč, obezvređivanju i relativizaciji svog rada. Podsmehu kolega i ostale ratnozločinačke „elite“.

Novinarka sam u državi koja je pre 24 godine počinila genocid i koja, ni dan-danas, ne da se nije suočila sa tim, već je celokupno društvo, u načelu, sve dalje od tog procesa. Kako vreme odmiče, državni aparat, ne samo onaj ratnozločinački, već i onaj koji je taj, navodno, svrgnuo petooktobarskom revolucijom, uspeva da ovdašnje građane još više udalji od istine i činjenica, kako bi ratne profitere i zlikovce sačuvao.

Jasno je da je slučaj takav zato što su danas na vlasti oni koji su bili portparoli genocida. Tada mladi, ambiciozni političari, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Upravo oni koji šalju desničarske i profašističke spodobe da ometaju i ona retka obeležavanja genocida u Srebrenici, svakog 11. jula unazad, godinama, u Srbiji. Iz srca državnog aparata.

Međutim, kada se kroči na zemlju u Potočarima, kada se ugledaju ta brda na kojima je izvršen pokolj više od osam hiljada ljudi samo zato što su se rodili kao Srebreničani, kao muslimani, telo se raspadne, zajedno sa žrtvama. Pokopa se u istom trenutku zajedno sa svim kostima koji se godinama unazad pronalaze, iskopavaju pa ponovo zakopavaju. Zaliva se suzama u potocima, satima, u Potočarima.

Pogotovo ako se na taj put krene sa „Ženama u crnom“ i Inicijativom mladih za ljudska prava. Takvo iskustvo imala je autorka ovih redova. Zaustavljeni na granici, pretresani i sprečavani da stignu na vreme u Potočare, kada sam, zajedno sa gore navedenim aktivistima sišla iz autobusa i čula zvuk pokopa žrtava, uvidela sam iskustveno, iako sam i do tada to izvesno znala, koliko je njihov aktivizam besprekoran, važan, za večnost, za ovu državu, za ovaj narod.

Potpuno je nebitno da li će on biti prepoznat, čak je izvesno da neće, s obzirom na svu silinu ratno zločinanačkog državnog aparata, koji uspeva da kako godine prolaze sve više zataška, umesto da dopusti da na površinu izbija istina o tome šta se u Potočarima dogodilo pre četvrt veka.

Njihovi koraci u Srebrenici vredniji su, čini se, za žrtve genocida od koraka svih drugih. Njihovo saosećanje i istrajnost u borbi za istinu cenjeni su iz duboke zemlje i sa njene površine.

„Žene u crnom“ i Inicijativa mladih za ljudska prava jedina su i prava vrednost i elita ovdašnjeg društva. Pođite sa njima sledeće godine. Ne podsmevajte se. Vrednost je neprikosnovena i najčistija moguća. Trenutno ih ima da se popuni jedan autobus. Autobus do Potočara, iz kojeg nisam uspela da pošaljem novinarski izveštaj do određenog roka.

Moj problem bio je i jeste tehnički. Ali i da sam taj problem uspela da savladam, ostaje onaj koji mi je stvorio kamen u stomaku, koji mi je razorio kosti. Koji me je zauvek sahranio u Potočarima. Zbog kojeg plačem jer sam ikada prestala da plačem i zato što ne plačem stalno. Zauvek.

(DEPO PORTAL, BLIN MAGAZIN/md)