Po diplomiranju, svesna situacije tek diplomiranih glumaca, želela sam da uradim nešto svoje, čime bih se predstavila i tako započela svoj glumački put. Ana Frank mi je bila prvi izbor, prvo zbog karakternih sličnosti, a drugo bio mi je izazov da pokušam da je oživim i doživim. Zamislila sam kakav bi kraj predstave bio, zatim krenula sa dramatizacijom. Monodrama je “krupan  zalogaj”, ali sam bila odlučna i spremna na taj izazov. A kako sam perfekcionista, meni nije svojstveno da ja nešto ne mogu.

 

 

Ana Frank nije samo priča jedne devojčice, koja je iza sebe ostavila pisani trag. Nažalost, mnogo je i danas Ani Frank. Mnogo je žrtava koje stradaju bez iole nekog razumnog razloga. Deca i odrasli umiru zbog nečije bolesne ideologije, političkih igrarija i bolesnih mozgova. Mi smo svi žrtve sistema u rukama “ velikih” vođa, a malih ljudi.

 

 

 

 

Pre 7 godina je počeo proces stvaranja. Istina, u jednom danu sam je dramatizovala i imala jasne ideje za celu predstavu. Dobila sam prava od Fondacije Ane Frank. Međutim, mislila sam da ću vrlo lako ući na velika vrata nekog pozorišta, ali svi zaboravljaju na svoje početke i ne daju mogućnost. Ono što je činjenica, jeste da je jako malo entuzijasta koji bi radili bez para. Ana Frank nikada nije bila postavljana kao monodrama u Beogradu.  Svi, kojima sam se obratila, gledali su odmah samo svoj interes, odnosno kako da zarade. Nisam želela tako da radim. U tih sedam godina svašta se izdešavalo. Smrt majke, nisam dobila državna sredstva za projekte. Jednostavno, svi su zatvarali vrata. U međuvremenu, radila sam druge projekte, filmove, serije. Potom sam napravila pauzu, ostvarila se kao majka, a onda rešila da je vreme da moju monodrama realizujem i tako se vratim svom pozivu. Sad već zrelija, naišla sam na ljude koju su mi želeli pomoći i konačno “Ana Frank”  je doživela premijeru. Kreatvni proces je bio nadahnut i za mene prelep. Veliki istraživački rad je bio prisutan sve vreme, imala sam svoje ljude, koji su svojim udelom doprineli kvalitetu predstave i naposletku, mislim da smo napravili nešto drugačije i veoma inspirativno.

 

 

U aprilu ove godine, bila je premijera u Beogradu. Ono što sam ja želela da izazovem kod publike, a to je da prenesem svoje unutrašnje stanje igrajući Anu Frank i tako je oživim. Njihova reakcija me je uverila da sam to i uspela. A za glumca nema veće nagrade, nego kad ga publika nagradi iskrenim aplauzom.

 

 

Dok sam pripremala predstavu, stalno sam razmišljala da želim i u Sarajevu da je izvedem, kao i u ostalim gradovima Bosne i Hercegovine. Nažalost, nisam živela u Sarajevu, ali sam jako često dolazila I posećivala Festivale. Bosna, a naročito Sarajevo je u poslednjih 10 godina meni donelo toliko lepih nekih stvari, poznanstava i prelepih iskustava. Ljudi u ovom gradu su neverovatni, prizemni, dobri ljudi, iskreni. Glumci sjajni, odličan smisao za humor,ljubaznost bez premca. Sarajevo ima dušu i smatram ga centrom kulture i ovde, čini mi se, vlada larpurlartizam među umetnicima. To je, što Englezi kažu, moja šolja čaja, odnosno moje shvatanje ovog poziva kojim se bavim. Želja da ponovo stanem na daske Kamernog teatra se ostvaruje. Uvek dočekana ljubaznošću i širokog srca, ovog puta očekujem samo publiku, kojoj ću preneti emocije i moj doživljaj igrajući Anu Frank.

 

 

Pozorišna situacija u regionu je obeshrabrujuća. Nedavno mi je čelnik jednog pozorišta rekao da zapošljenje mogu da očekujem samo ukoliko mi je predsednik neki rođak. To vam sve govori.  Ima jako dobrih predstava, ali nema želje za nepretkom. Razumljivo. Plate kasne ili ih nema, po obavljenom poslu, glumci i reditelji čekaju sa naplatom po mesec i više dana. U Ljubljani živim, ali nema neke perspektive za posao, osim u nekim regionalnim ostvarenjima. Uopšteno rečeno, u celom regionu vlada jedna učmalost. Sve je politika i sve ovisi o “ partiji”.  Takvo stanje ubija u pojam umetnike, koji su puni kreativnosti koju ne mogu da ispolje. Za kulturu se malo izdvaja, pa je samim tim i malo posla. Nadam se da će se nekad to promeniti i da će jednog dana državni vrhovi shvatiti koliko kultura znači narodu, naročito u ovoj ekspanziji rijaliti programa i promovisanja onoga što je nekad bio tabu, jer sve to vodi samo u ponor, beznađe i otuđenost. 

 

 

Trenutno ugovaram gostovanja za predstavu u Budimpešti, Amsterdamu, Ljubljani i najnovije za Kinu u vidu programa srpskog kulturnog centra. U pregovorima za mogućnost saradnje u Zagrebu, a tu su i budući TV angažmani upravo u Sarajevu, Beogradu I u Ljubljani.  Sve u svemu, putujem i radim ono što me jedino inspiriše i čini beskrajno zadovoljnom.

 

 

 

(DEPO PORTAL/Medina Spahić)