Jednog od trenutno najtraženijih glumaca u Srbiji, ali i u regionu,  Andriju Miloševića uvijek možete vidjeti s osmjehom na licu, ali on sam kaže da često zna da zaplače. 

Glumom je počeo da se bavi sa svega sedamnaest godina, a da pritom nikada prije toga nije pogledao nijednu predstavu. 

U intervjuu koji je dao za Blic.rs  prvi put je otkrio koliko mu je zapravo bio težak život kada se iz rodnog Nikšića uputio na studije glume na Cetinje, gdje je u studentskom domu u, kako je znao da kaže, "najsmrdljivijoj sobi" cijelog doma, proveo najljepše dane svoje mladosti, a nakon toga se zaputio u Beograd.

- To je bilo drugačije vrijeme, devedesetih nisam imao neku alternativu, tada si morao da ideš samo napred. To je dobar način zato što preko veze ili bilo koga nisam ništa radio u životu, pa čak ni pravio svoje ime.

U borbi za opstanak i "svaki dinar" radio je i kao prodavač novina...

- I nije me bilo sramota da to radim. Znao sam da je taj novac koji sam zaradio mnogo pošteniji nego da sam ga stekao na drugi način, kaže Andrija.

Dodaje i da se danas trudi da pomogne mladim glumcima, nema tu vrstu sujete, voli mlade i talentovane ljude. 

- Lično sam to doživljavao od nekih divnih ljudi u mom životu koji su mi takođe pomogli - Milan Karadžić, Jagoš Marković, Boro Stjepanović, Svetozar Cvetković, koji me je pozvao da dođem u Atelje. Tada sam dobio ospice od sreće kada me je pozvao da radim predstavu, prisjeća se popularni glumac.

Tada mu je pozorište iznajmilo stan da bi mogao normalno da živi u Beogradu...

- Divni ljudi su mi iznajmili stan u Maršala Birjuzova i kupili su mi kašike, tanjire, sve ono što treba za domaćinstvo tada jer nisam mogao sebi da priuštim. Beskrajno sam im zahvalan i dan-danas.

U sjećanju na svoje početke, Andrija Milošević ne krije i da je često bio jako gladan, ali i da mu je to iskustvo danas vrlo dragocjeno.
 

- Bio sam izrazito gladan i to mi je mnogo pomoglo u životu. Zahvaljujući tim situacijama danas mnogo bolje da cijenim određene stvari u životu. Hrana usporava mozak.

Kaže da mu je jedan od najtežih životnih trenutaka bila mamina dijaliza, a kasnije i transplantaciju bubrega. 

- To je meni lično bio jedan od najtužnijih, najtežih trenutka u životu. Međutim, ona je to pobijedila. Sada je u sve u najboljem redu. Otac mi je preminuo i to je isto jako težak period za mene, ali opet sam morao da idem dalje, kaže u svojoj ispovijesti za Blic.

Priznaje i da mu suze nisu strane te da često zaplače...

- Ih, toliko puta, često. Znam da zaplačem nad tužnom ljudskom sudbinom, ali najviše na romantičan film. Što da ne plačem? Toga se ne stidim. Pravo da vam kažem, u eri mačomanije, kada su ljudi toliko odrođeni jedan od drugog i gdje se uopšte ne bave emocijom, već se isključivo bave nekom agresivnom golotinjom, onda imam potrebe da kažem da ja, naravno, plačem.

A o svom današnjem životu i popularnosti, te o tome da li se uz slavu i obogatio, Andrija kratko odgovara:  

- Imam stan, nešto za normalan život. Da bi se neko obogatio kao glumac, prije svega srednja klasa mora da ima ozbiljne plate. Ne mogu da se obogatim, a da drugi ljudi žive loše. Ako je tako, onda znači da sam radio nešto što nije uredu.

(Blic/DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)