Talenat mu niko nije osporavao, ali se Vasil trudio da nadogradi genetske predispozicije, pa je završio muzički univerzitet "Berkli" u Bostonu. Vođen ljubavlju prema džezu, već nekoliko godina pokušava da ga približi domaćoj publici.

Razgovarala: Mirna PIJETLOVIĆ

Četvrto po redu muzičko čedo VHB je ugledalo svjetlost dana. Možeš li nam nešto više reći o samom njegovom stvaranju?

Na albumu se nalazi deset kompozicije koje sam uglavnom sam radio, a nekoliko naših prijatelja su nam srdačno ustupili svoje pesme, koje smo mi naravno “izvrnuli naopačke”. Pomenuću samo neke, a to su Marko Đorđević, Aleksandar Petrov, Bato Andonov i drugi, a na albumu se nalazi i obrada numere "Ahmad the Terrible" legendarnog bubnjara Džeka de Džonete. Produkciju je radio Željko Veljković, Ognjen Zdravković dizajn, a snimatelj je Bojan Ugrinovski iz Skoplja. Sve u svemu, to je već stara uigrana ekipa sa prethodnih albuma. Pesme kao pesme se malo razlikuju od prethodnih po trajanju, koncizne su i jasne. Na koncertima, odnosno živim nastupima to naravno neće biti pravilo, nego sviramo kao i inače - muziku sa mnogo improvizacije i puno slobode, što nas i odlikuje. Album je jedna vrsta eksperimenta, gde pesme traju četiri minuta, pa čak i kraće. Mislim da smo naš cilj ostvarili, u suštini se album razlikuje, a opet smo zadržali taj prepoznatljivi zvuk džez, fjužna sa balkanskim etnom, fankom i raznim zapadnjačkim modernim ritmovima. Album je nenametljiv i možete da ga slušate iznova i iznova a da vam ne dosadi.

Na albumu gostuje jako puno dobrih muzičara. Kako je došlo do te saradnje?

Istina, imamo dosta gostiju na albumu. Ova ideja je krenula skromno sa par ljudi s kojima često sarađujemo, a to su Branko Trjić, Jasna Jovićević i Svebor Šakic (koje su i Banjalučani imali priliku da vide i čuju na promociji albuma odžanoj u DFK). Međutim, razmišljajući o tome ko bi jos mogao da upotpuni album, lista gostiju se proširila na čak 20 ljudi. Pa su tako vokali koje možete čuti na nekoliko pesama Senka i Bisera Valentalić i Brankica Vasić Vasilisa, flautu, alt i sopran saksofon je odsvirala Jasna Jovićević, kaval Teodosi Spasov, zurla Samir Kurtov, ak. gitare Branko Trijić i Aleksandar Sedlar, cimbalo Mišel Kurina, tu su i Gudači Svetog Đorđa, bendir i rek Bachar Khalife, Aleksandar Petrov tapan i glas Svebor Šakic. Svi oni su dodali nešto svoje na našu osnovu. Međutim, zelim da istaknem da smo ipak zadržali poznati zvuk VHB koji je nadam se prepoznatljiv i sa tri prethodna albuma.

Da li je album "Života mi" izašao za inostrano tržište i možeš li nam reći kakvo je stanje sa izdavačima u Srbiji?

Kada je u pitanju izdanje za inostrano tržiste, moram da priznam da sam to želeo za sve svoje albume. Međutim, to se na žalost nije desilo. Ali i ovo naše, nazovi tržište, kada govorimo o regionu, je limitiran samo na Srbiju. Tako da se novi album, na žalost, može kupiti samo u Srbiji i na našim koncertima. I to je definitivno jedan veliki problem sa kojima se svi susreću, koliko god smo mi bend koji je obratno funkcionisao-prvo smo svirali, pa smo onda izdali album. I to se pokazalo kao uspešna formula u odnosu na to kako inače idu stvari u muzičkoj industriji. Većina bendova prvo snimi album, pa spot, pa onda idu na svirke… Tako da smo u samom startu uspeli da obiđemo neke bivše Jugoslovenske republike i odradimo svirke. Međutim, i dalje se album nigde ne moze kupiti i to nam pravi veliki problem sa našom izdavačkom kućom koja nije uspela da napravi kontakt program sa bivšim republikama. Ne vidim razlog i ne razumem zašto je to toliko teško, ali eto-teško je… S druge strane i izdavači su jako slabo zainteresovani za ovu vrstu muzike koju radimo, ali mi i dalje imamo ambiciju da se čujemo svuda gde nas vole, jer je naša muzika jako komunikativna. U Domu omladine u Beogradu smo krajem prošle godine proslavili 15 godina rada VHB i za to svo vreme, niti jedan disk nije izašao na regionalno i inostrano tržište. Ne odustajemo i nadamo se da ćemo ove godine nešto po tom pitanju i uraditi. U Srbiji ne postoji niti jedna izdavčka kuća koja bi izdala album koji nije tipični mejnstrim ili najprostija popularna muzika.

Džez scena u Srbiji?

U Srbiji ima dosta mladih muzičara koji su završili škole po Evropi i Americi. Svi oni se, iz verovatno svima dobro poznatih razloga vraćaju kući, i postoje ovako ili onako. I sviraju, odlično sviraju… Međutim, džez scena, kao scena u Srbiji ne postoji i million razloga je zašto je to tako. Svi dobro znamo kakva je situacija u kulturi svuda, ne samo u Srbiji, koliko se (ne)ulaže u pravu umetost i istinske vrednosti. S druge strane, država je potpuno nezainteresovana za bilo kakvu vrstu propagande, bilo kakvog talenta i kvaliteta. Naravno, krivice ima i u muzičarima koji su, po mom mišljenju, dosta inertni… Vrte “jedno te isto” što bi se reklo i vrlo malo prave autorske stvari. Bilo bi dosta efikasnije da smisle neki originalniji program koji bi publici “zapao za uvo”.

Osim VHB aktivan si u drugim muzičkim projektima, a poznato je i da si se bavio stvaranjem muzike za potrebe filma i pozorišta. Gdje trenutno možemo vidjeti i čuti Vasila Hadžimanova?

Pored VHB, “upao” sam i u jedan veći projekat- postao sam član “Darkvud daba”. Bitno je napomenuti da ono što radim s njima je potpuno drugačije od onog što radim sa VHB i da mi ni na koji način ne smeta u onome što mi je primarno i što je moje. Ovaj spoj nastao je koliko spontano, toliko i logično. Prija mi njihov pristup muzici, a moja uloga u takvom bendu razlikuje se od svega što sam do sada radio, što mi omogućava drugačiju vizuru na muziku koju ja radim i unosi novitete u moj kreativni rad. Takođe, uskoro bih trebao i na turneju sa “Bace kvartetom” koji su sjajni muzičari i volim da radim sa njima, jer sam pre svega mnogo naučio od njih. Posebno bih istakao Tedosija Spasova, izuzetnog kavalistu, s kojim mi je zaista čast da radim. Oni su ta neka moja treća priča, ali ne manje bitna, naprotiv. Na žalost veoma retko sviramo. Kada je u pitanju filmska muzika i muzika za pozorište, moram da priznam da je ne radim dovoljno često koliko bih želeo i koliko mislim da sam u stanju da dobro uradim. Opet i tu postoje određeni lobiji, neka čudna pravila koja su po meni bezveze, ali šta možemo…

Učestovao si i na zanimljivom projektu sa Dušanom Kojićem Kojom. Možeš li nam ispričati kako je do toga došlo?

To je izuzetan projekat. Koja je napravio seriju džem sešna na Akademiji u Beogradu, svake druge srede je okupljao razne muzičare iz potpuno različitih muzičkih branši. Tako sam se našao iste večeri sa Mikijem, basistom “Darkvud daba”, bubnjarem Đukom, koji je jedno vreme svirao sa Kojom, Koja je svirao gitaru, Banana iz “Elektricnog orgazma” se popeo na binu i svirao usnu harmoniku, a čak je Cane iz “Partibrejkersa”  nešto odrecitovao. Bilo je jako interesantno i sećam se da sam posebno čestitao Koji na svemu tome, koji je on moj uzor jos iz klinačkih dana. Njegova hrabrost i njegova invetivnost daleko odskače od svih koji se nalaze na toj sceni. I to je taj momenat koji fail džez ekipi o kojoj sam pričao, a to je ta neka hrabrost da izađes i da napraviš jednu takvu stvar gde se prakticno ništa ne zna i gde je dovoljno da imaš kvalitetne muzičare, i na kraju da vidiš šta će se izroditi iz svega toga. I onda taj dokumentarni film koji je totalno u Kojinom fazonu i koji, čuo sam, dosta dobro prolazi… Ja mislim da je to sjajno!

(BLIN)

ČITAJTE DEPO!