www.hasanhadzic.com

Nazvala me jutros koleginica sa Slobodne Evrope i zamolila da prokomentarišem “onu nedoličnu šalu o Srebrenici u popularnoj američkoj tv-seriji”. Ja joj kažem da uopšte ne znam o čemu se radi. Naime, pri promjenama vremenske situacije, a ovih dana su promjene stalne, internet (mobilni) u mom povratničkom selu  jedan minut radi, a deset odmara. Na kraju sam i ja riješio da se odmorim od srkleta s takvim internetom. Od telekom-operatera stalno dobijam dirljive sms-poruke u stilu “uživajte u surfanju”, a zasad su samo oni ti koji uživaju u mojim uzaludnim pretplatama.

Onda mi je koleginica objasnila, u najkraćem, da u toj tv-seriji “popularni glumac drži lutku u ruci i govori joj: ‘Večeras te vodim u novi srpski restoran ‘Ukus Srebrenice’”. Prokomentarisao sam, koliko  to sada mogu ponoviti, da ta “šala” nije ništa manje bolesna od krvoločne parole “Nož, žica, Srebrenica …”. Pa i opakija, jer parolu uzvikuju i ispisuju neke horde s patološkom mržnjom, koje su, ipak, na društvenoj margini. A šala nad kosmičkom tragedijom Srebrenice u popularnoj tv-emisiji, pred milionima i milionima gledalaca, predstavlja opasan čin relativizacije tragedije i zločina.

Ta “šala” nije ništa manje bolesna od krvoločne parole “Nož, žica, Srebrenica …”. Pa i opakija, jer parolu uzvikuju i ispisuju neke horde s patološkom mržnjom

S nekog elementarnog civilizacijskog aspekta, to je jednako ismijavanju Aušvica ili žrtava u njujorškim “blizancima”, a što se ne događa i neće se dogoditi. U slučaju Srebrenice je to moguće zato što se o toj apokalipsi piše i govori samo uz njene godišnjice, zato što nije dobila pažnju u školama širom svijeta, a morala je, što nije popraćena nekim svjetski poznatim filmom, književnim bestselerom i slično.

A nije, jer o dubini i kontekstu srebreničke tragedije, i dvije decenije kasnije, postoji svjetski konsenzus šutnje, koji je, opet, plod konsenzusa nečistih savjesti, manjih ili većih, svih aktera i posmatrača tog užasnog zla. Dobro se zna ko je ubijao, ali se isto tako zna  da su to međunarodne organizacije udarnički istolerisale, a zna se, mada se o tome premalo govori, i da je bošnjački vrh tamo igrao opasne trgovačko-teritorijalne igre i imao nedopustivo nemaran odnos prema padu Srebrenice. To, naravno, nije uzrokovalo tragediju, ali jeste njene razmjere učinilo katastrofalnijim.

U Memorijalni centar u Potočarima dolaze da se slikaju i međunarodni i domaći zvaničnici zbog protokolarnog bontona i tobožnjeg pijeteta prema žrtvama, a istovremeno su svi zajedno učinili baš sve da povratak preživjelih Srebreničana bude što neuspješniji. Upućivane su tamo najveće pare za povratak, ali je povratnika daleko manje nego u drugim sredinama. Naime, pare su ponajmanje završavale u samoj Srebrenici, a nikakave kontrole nije bilo radi perfidno nametnutog straha da bi to bilo neko novo kopanje po ranama.

O dubini i kontekstu srebreničke tragedije, i dvije decenije kasnije, postoji svjetski konsenzus šutnje, koji je, opet, plod konsenzusa nečistih savjesti, manjih ili većih, svih aktera i posmatrača tog užasnog zla

Zbog pomenute globalne nečiste savjesti, zbog činjenice da tamo nije bilo uobičajene podjele na loše i dobre momke, jer su svi bili – naravno ne u jednakoj mjeri – oni prvi, svima i odgovara novo i definitivno zatiranje Srebrenice. Odgovara im radi lakšeg zatiranja istine da tamo niko nije bio nevin, izuzev žrtava.

Zato i ta “šala”, sigurno neće biti poslednja. Možda je ona i bila slučajna, ali jako je pogodno tlo da to ubuduće ne budu samo slučajnosti. Srebrenička planetarna tragedija ni izbliza  nije popraćena adekvatnim planetarnim zgražanjem, kao što Aušvic, “blizanci” i brojne druge katastrofe jesu.

Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove DEPO Portala.

Molimo čitaoce da se u svojim komentarima suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. DEPO Portal zadržava pravo da takve i slične komentare ukloni bez najave i objašnjenja.

(DEPO PORTAL/ad)

Depo.ba pratite putem društvenih mreža Twitter i Facebook