Piše: Svetislav Basara

„Roman o Titu“ (6)

- Tvoj kolega, intendantski general Franjo Tuđman, ne izlazi iz Krležinog dupeta u kome se, uprkos nesnosnom smradu, danonoćno okuplja šaroliko društvo hrvatskih nacionalista i proustaških elemenata. Tuđman već vidi sebe na položaju generalisimusa i poglavnika jedne još Nezavisnije Države Hrvatske od one protiv koje smo se borili. A bogme ćemo ga i mi videti ako ne budemo danonoćno budni i klasno svesni.

- Druže Leka, dozvolite da se obratim, prekida deda Velizar Rankovića. - Imam predlog. Zašto Služba jednostavno ne likvidira taj šljam. To je bar lako. Dečko, hodi ovamo da ti čika da bombonu. Zavedeš ga u neki žbun. I - bum. Metak u čelo. Ili u potiljak.

- Razmišljali smo o tome. Nego šta smo. Ali ne može, majku mu. Na mestu voljno, Velizare. Šta si se ukipio? Sedi, sad ću da nam natočim po rakiju. Pa ću da ti pričam.

- Suočili smo se, Velizare, s velikim problemom. Pazi. Ovo je strogo pov. Nemoj negde da se izlaneš. Nemoj opet da zasereš. Ode ti Spomenica. A možda i glava.

- Ma, daleko bilo, druže Leka, opametio sam se. Odavno ja ništa ne govorim. Dobar dan, kako ste, kako žena, kako deca, do viđenja i hvala. To je već godinama čitava moja konverzacija.

- E, dobro ako je tako, bilo je krajnje vreme da se opametiš. Nego da se ja vratim na stvar. Naravno da smo hteli da pokokamo gamad, revolucija i dalje teče, ali pojavio se nesavladiv problem. Naime, izveštaji službe iz budućnosti pokazuju da se svi pomenuti izdajnici pojavljuju u javnom životu. I šta sad? Danas, recimo, koknemo Šešelja, a on se za petnaestak godina pojavi u Beogradu. Skandal! Kompromitacija! Ne ide to, brate. Izgleda da postoji neka viša sila, neka sudbina, neka logika istorije, vrag bi ga znao šta je, protiv koje ni Služba ne može ništa.

- A zašto ih ne likvidiraju tamo, u toj... budućnosti?

- E, moj Velizare, zašto? Zato što će me za nekoliko meseci uhvatiti u prisluškivanju druga Tita, lišiti me svih državnih i partijskih funkcija, a na mesto načelnika Službe dovesti Krležinog čoveka, doktora Staneta Dolanca. Simbolika maršalovog poklon-paketa gurnula je dedu Velizara u najdublju zabrinutost. Po primitku pošiljke sa salamom, narandžama i deterdžentom, general Basara se zatvorio u radnu sobu i počeo grozničavo da razmišlja. Bilo mu je jasno da to u stvari nije poklon nego šifrovana poruka. Kao iskusnom ilegalcu, nije mu bilo teško da je dešifruje. Trule narandže, recimo, jasno govore da maršal smatra da se klasna svest generala Basare uplesnivila i ubuđala.

Deterdžent je istovremeno ohrabrenje i opomena: ukoliko se general Basara podvrgne drugarskoj kritici i revidira stavove, njegov lik će ponovo biti beo kao devojačka košulja oprana „plavim radionom“; ne učini li tako, ostane li na pozicijama rankovićevštine, završiće u ropotarnici istorije kao Tirolska salama. I to u doslovnom smislu. Na suhomesnate proizvode u poklon paketima iz Maršalata treba obraćati dužnu pažnju. Osim kalorične, te đakonije imaju i simboličnu vrednost. Tirolska salama, na primer, označava velikosrpski hegemonizam. Kraška šunka ukazuje na anarholiberalizam...

„Roman o Titu“ (7)

Pa zar nije Đilas uoči pada svakodnevno iz Belog dvora dobijao pošiljke francuskih sireva i kraške šunke. Drug Đido je u tim pošiljkama video znak maršalove naklonosti. Opijen ohološću nije shvatao da mu drug Tito šalje nedvosmislenu poruku:

- Milovane, ako i dalje budeš pravio sranja, ove delikatese iz diplomatskog magacina nikada više nećeš okusiti. Ješćeš poparu i geršlu do kraja života!

Pa zar partijski miljenik, poeta laureatus Milorad T. Džibronja, najmlađi dobitnik AVNOJ-eve nagrade, koji se drznuo da guzi funkcionerske žene, nije završio kao sadržaj eksportnih konzervi Corned Moufflon proizvedenih u fabrici Servo Mihalj, Zrenjanin, koja nije preseljena na periferiju Osijeka samo zato što Krleža mrzi Mađare.

Drug Tito je, tokom jedne od brojnih Krležinih poseta Beogradu, ljubazno ponudio da tvornica Servo Mihalj bude sagrađena u Osijeku.

- Hvala ljepa, Joža, rekao je Krleža, neće mi se taj Szervó Mihaly, ili kak već, šepuriti vu Osijeku, na gušt mađaronima. Neka te tvornice Srbima. Neka oni prave kavurmu i špek. A ti nama daj neku elektroniku ili nekaj tako“.

Drug Tito je dedu Velizara primio u metalostrugarskoj radionici, u suterenu rezidencije u Užičkoj. Nije to bio loš znak. Bilo bi, svakako, bolje da ga je primio u radnom kabinetu, ali s obzirom da je senka sumnje za urotu još uvek lebdela nad glavom generala Basare, radionica je bila najbolje što je u datom trenutku mogao dobiti. Ni tu drug Stari ne prima svakoga. Pored njegovog struga nema mesta za neprijatelje radničke klase. Takve - ako baš mora - prima u konjušnici. Iz koje, posle audijencije, vidno uzrujan, izlazi sam. Da su počem u Titovim odajama pronađeni mikrofoni i magnetofonske trake, da je Rankovićeva izdajnička rabota dokazana, nema sumnje da bi i deda i Ranković bili pozvani u konjušnicu i da bi im se posle toga zameo svaki trag. Ništa, međutim, nije pronađeno.

Kako je vreme odmicalo i sam je Tito sve češće sumnjao da je prisluškivanja uopšte bilo i da je, zapravo, cela afera obična nameštaljka. Ta, kad je to bilo, 1966. Od tada je prošlo, koliko, celih šest godina i ništa nije ni pronađeno ni dokazano! Krste Crvenkovski je, doduše, na četvrtom Plenumu u hotelu Istra članovima CK pokazao nekakve mikrofone. Ali to su bili oni starinski, predratni mikrofoni iz Radija Beograd; svaki je težio po dva kilograma. Nešto se ipak moralo pokazati. Sud partije jeste strog, ali je pravičan. Ne sudi bez dokaza. Doneo je Crvenkovski i dokaze, nekakve trake. Bile su to - kasnije se pokazalo - filmske rolne uzete iz Kinoteke na revers. Ali, šta zna Crvenkovski šta je tonski, a šta filmski zapis.

Posle Rankovićevog uklanjanja sa svih funkcija, maršal je naredio da se Lekina kuća danonoćno prisluškuje. Pa ako li Leka nešto lane - rekao je novom načelniku Udbe - ako li iskuje nekakvu urotu, onda će on, maršal Josip Broz, Rankoviću lepo uoči Prvog maja poslati mrtvu mačku. Pa neka Leka piše testament. Pa, kom opanci, kom obojci. Ali Leka nikada nije rekao ružnu reč o drugu Titu.

Roman o Titu“ (8)

U Rankovićevu kuću su posle pada u nemilost nagrnuli nenarodni elementi, kulaci, reakcionari, petokolonaši i disidenti - Mića Popović, Branislav Mihailović Mihiz, Živorad Stojković, Brana Crnčević, Jagurida Dobrijević, vladika Melentije, Vlado Dapčević, Miodrag Petrović Čkalja, Ljuba Tadić filozof i Ljuba Tadić glumac, Aranđel Gojšina, Vice Vukov, Vladimir Šeks, Srđa Popović, Ljubinka Bobić, Silvana Armenulić i mnogi drugi nenarodni elementi.

I svi su oni nastojali da Rankovića navedu na tanak led. Da ga isprovociraju da otkrije misterije Maršalovog porekla.

Da li je zaista rođen 25. maja? Da li je uopšte rođen? Da li je tačno da je Tito, u stvari, vanbračni sin grofa Baltazara, plemenitog Kegleviča, i lepe kuharice iz Sesveta, koji je završio visoke vojne škole, dopao ruskog zarobljeništva i tamo došao u dodir s komunističkim idejama?

Da li je istina da je prezime BROZ akronim tajnog satanističkog društva? Bezakonje, Rat, Otimačina, Zavera. Je li tačna tvrdnja atinskog dnevnika To Vima da je Broz zapravo Grk Zorba? Da li je, vaistinu, imao hiljadu sedamsto i pedeset žena?

Šta on, Ranković, ima da kaže na podatak iz arhive Vermahta saglasno kome je banditski vođa, Josip Broz, ubijen u desantu na Drvar, a da je na njegovo mesto prekonoć postavljen kao jaje jajetu nalik dvojnik, general NKVD-a Volkov, koji se do tada sakrivao pod feredžom i odazivao na ime Samira. Da li je istina da je tokom demonstracija u Beču Tito ubio Liberti Valansa?

Može li se verovati glasinama da je maršal godinama radio kao portir u moskovskom hotelu Lux? Je li verodostojna činjenica da je Tito agent Vatikana, prakticirajući vernik čija je misija uništenje pravoslavlja i pravoslavnih naroda. Zašto je maršal u svom testamentu izričito zabranio da mu na nadgrobnu ploču postave petokraku?

Na takva i slična pitanja - koja je maršal u direktnom prenosu slušao preko zvučnika instaliranih u kabinetu i privatnim odajama - Ranković je samo odmahivao rukom.

- Hajte, molim vas, govorio je, sve je to neprijateljska propaganda. Cela istina o drugu Titu nalazi se u Istoriji SKJ, u njegovim Sabranim delima i - delimično - u Memoarima Vladimira Dedijera. Kakve, uostalom, druge istine ima izvan tih knjiga? Sve drugo što kažu, kleveću i lažu. Dobro, Broz, naravno, nije savršen čovek. Voli da popije neku više, pomalo je preke naravi, malo je tvrdoglav. Ali je nesporni vođa naše socijalističke revolucije. Najveći sin naših naroda i narodnosti. Veliki humanista. Dobar majstor! Vi biste to, vi takozvani disidenti, trebalo da cenite. Da ste nekim slučajem u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, SSSR bolje i da ne pominjem, đavola biste imali priliku da slušate crnačku muziku, pijete strana pića i lajete protiv države. Drug Stari i za vas ima strpljenja. Pogotovo za one koji potiču iz radničkih i seljačkih porodica. Tito ne gubi nadu da ćete pre ili kasnije uvideti svoje zablude i postati poštena inteligencija.
Godili su ti prenosi maršalovom uhu. Negde tamo, početkom sedamdesetih, u vreme Hrvatskog proljeća, kada su nacionalisti digli glavu i kada je zatrebala čvrsta i pouzdana ruka, nosio se Tito mišlju da rehabilituje Rankovića. Ali ako bi to učinio - njegova nepogrešivost bila bi dovedena u pitanje.

Vezani tekstovi:

REVOLUCIJA TREBA DA MIJENJA IMENA LJUDI I STVARI: Mogao bi deda priznati da nije dobrovoljno zaštitio druga Tita, nego da ga je pod granatu gurnuo Aleksandar Ranković

ČOVEK NE MOŽE BITI DOBAR ATEISTA AKO IZVESNO VREME NIJE BIO VERNIK: Ni posle toliko godina nije mi jasno zbog čega se deda uznemiravao zbog sinovljevog prelaska na Islam

MOJ OTAC, MIROSLAV BEARA, IZAZVAO JE PRAVU POMETNJU : Kada je 1972, u svojoj trideset petoj godini prešao na Islam

Danas/DEPO PORTAL/a.k.