KREATIVNI HAOS UMJESTO POSLUŠNOSTI

Tuzlanka u borbi za najbolju učiteljicu svijeta: Ne podržavam mirnu djecu... Ako se u razredu šuti, to je iz straha!

ŽENA iN02.04.18, 13:23h

Tuzlanka u borbi za najbolju učiteljicu svijeta: Ne podržavam mirnu djecu... Ako se u razredu šuti, to je iz straha!
Počela je kao učiteljica u Bosni i Hercegovini, posle završenog Učiteljskog fakulteta u Tuzli, da bi 1992., kada su tamo počeli sukobi, izbegla u Srbiju i tu našla novi posao... Ove godine je jedina iz regiona uspjela da se plasira među 50 najboljih učitelja svijeta na tradicionalnom međunarodnom takmičenju “Global teacher prize”. Pročitajte zašto!

 

Izvor: Al Jazeera Balkans/Autor: Milorad Vesić

 

Retki su primeri u Srbiji da se neki prosvetni radnik nađe u fokusu pažnje medija, a da to bude pozitivna priča. Željana Radojičić Lukić, učiteljica osnovne škole “Milan Rakić” u Banji Vrujci kod Mionice, poslednjih nedelja uživa u svojih 15 minuta slave.

 

Ove godine je jedina iz regiona uspela da se plasira među 50 najboljih učitelja sveta na tradicionalnom međunarodnom takmičenju “Global teacher prize”, gde je dospela na predlog učiteljice iz Makedonije koja je na tom takmičenju bila par godina ranije. Iako joj nije prvo priznanje , verovatno je kruna u dosadašnjoj karijeri, priznanje za trud i probleme koje nosi breme pripadanja manjini koja svoj posao radi sa entuzijazmom i ne prestaje da se usavršava.

 

Idejni je tvorac projekta “Čarobno selo", svojevrsne učionice pod otvorenim nebom, kao i Festivala dečjeg stvaralaštva „Kreativna čarolija“. Autorka je nekoliko akreditovanih programa stručnog usavršavanja i više naučnih i stručnih radova. Završila je master studije na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, gde je sada  doktorand.

 

Razlika između škola u BiH i Srbiji


Počela je kao učiteljica u Bosni i Hercegovini, posle završenog Učiteljskog fakulteta u Tuzli, da bi 1992., kada su tamo počeli sukobi, izbegla u Srbiju i tu našla novi posao. Najpre u predškolskom obrazovanju, a potom u osnovnoj školi. Prelazak nije bio lak. Kako zbog odlaska, tako i zbog razlika u uslovima rada.

 

“Teško sam se u početku privikla na činjenicu da u Srbiji postoje izdvojena odeljenja koja broje jako malo učenika. Dodatni problem bio je sistem nepodeljene škole, gde sam istovremeno radila sa đacima četiri razreda, dakle različitog uzrasta. Zaprepastila me je i neopremljenost tih školskih zgrada.


U BiH je sedamdesetih godina prošlog veka bila akcija koja se zvala “Hiljadu škola”, tokom koje su izgrađene savremene školske zgrade, koje su bile dobro opremljene, a odeljenja su bila puna brojna, po 30 i više učenika. U mioničkom kraju, bila su mala odeljenja, ispod 10 učenika”, priča učiteljica, koju prati fama da đaci ne žure s njenih časova čim čuju školsko zvono.

 

Neopremljenost škole, ali i rutina učiteljskog posla naterali su je da pokuša da promeni situaciju u kojoj se našla.

 

“Svako od nas polazi od toga da sebi nešto olakša. Ponavljati svake godine jedno isto, pisati na tabli, pa deca to prepisuju u sveske, to je jedna rutina koja čoveka obeshrabri i natera ga da se zapita: Hoću li ja stvarno do penzije ovako raditi? I onda shvatiš da moraš da radiš na tome da ti svaka generacija bude drugačija, da ponese funkcionalna znanja, ali da ih stiče uvek na različite načine. Trudim se da svoje metode prilagođavam njihovim potrebama, a ne da ih ukalupim, da sa svima radim isto”.

 

Od čipsa do dnevnika zdrave hrane

 

Za početak, rešila je da prostor u kojem je držala nastavu pretvori u “Učionicu iz snova”.

 

“Shvatila sam da ne mogu da čekam da mi država opremi školu i obezbedi nastavna sredstva, već da je to moguće učiniti angažovanjem lokalne zajednice, privatnih firmi, roditelja...Želela sam da napravim podsticajno okruženje za nastavu i uspela sam. Kad smo krenuli sa tim projektom “Učionice iz snova”, mnoga deca su u školi imala lepši ambijent, nego u svojim domovima. Sada se to promenilo, malo se bolje živi”, objašnjava.


Učionica je bila samo početak. Smetalo joj je i što se učenici nezdravo hrane, pa je rešila i to da promeni.

 

“Mi nemamo školsku kuhinju i ja sam bila tužna kad sam videla da deca često donose čips i druge grickalice za užinu. Prvo sam apelovala na njih i roditelje da to ne rade, ali to nije urodilo plodom. Onda sam shvatila da se kroz neku obaveznu aktivnost možda može nešto uraditi, pa sam uvela Dnevnik zdrave ishrane, gde su bili obavezni da svakog jutra upišu namirnice koje su tog dana pojeli za užinu i na kraju nedelje da izveste koliko puta su uneli koji vitamin. Na primer dva dana vitamin A, tri dana vitamin C i slično. Videla sam da to ima efekta, roditelji su se malo više angažovali, jer je učiteljica uslovila da bar tri dana mora biti takozvana zdrava ishrana. Kažem takozvana, jer ne mislim na organsku hranu ili ono što kupujemo u prodavnicama zdrave hrane, već na namirnice koje imamo u kući. Da to donose u školu. Njih je bilo sramota da u školu donesu čvarke, kajmak, mladi sir... Onda smo mi pričali o aditivima koje sadrže pojedini proizvodi, pa o tome koliko je bolji hleb koji im baka umesi. Tako se stvorio neki takmičarski duh, pa bi deca dolazila da se pohvale da su svaki dan u nedelji jela zdravu hranu, uz nabrajanje namirnica”.

 

Željana prati interesovanja svojih đaka i reaguje. Tako je kroz jedno pitanje o zastavama otkrila da njene đake, koji baš i nemaju puno mogućnosti da putuju, zanimaju druge zemlje i kulture.

 

“Za učenje je najbolji kontrolisani haos”

 

“Osmislili smo našu mapu sveta, okačili je na zid, našili džepove, u njih stavili različite informacije, od jezika, naroda, naziva država, preko biljaka i životinja, do karakterističnih arhitektosnkih rešenja. Na mapu lepimo razne stikere i učimo. Kad sam se vratila iz Dubaija obeležili smo i taj grad na mapi, a potom diskutovali o nazivu države u kojoj se on nalazi. Potom smo  istraživali koje su to karakteristične životinje i biljke tog podneblja, a onda gledali fotografije ljudi koje sam ja tamo slikala, različito obučene, pa pričali o tome”.


Činjenica da njeni učenici nemaju ni fiskulturnu salu njoj je bila podstrek da nađe alternative za izvođenje tih, ali i drugih časova. Tako je nastala ideja o ambijentalnoj učionici na otvorenom.

 

“Učionica je sve oko nas. Realizujem nastavu i na livadi, u voćnjaku, pored reke, u šumi. Sve se to može iskoristiti, samo je ljude često teško pokrenuti da izađu iz učionice”.

 

Na pitanje da li je to možda zato što deci napolju mnogo toga može da odvuče pažnju, odnosno da li su deca mirnija u učionici, odgovara:


“Moji učenici nisu mirni ni u učionici ni van nje, jer učiteljica ne podržava mirnu decu. (smeh) Tamo gde su deca mirna u učionici, tu se ćuti iz straha. A tamo gde postoji kontrolisani haos, tu se stiču funkcionalna znanja. Učitelj je koordinator, a oni su aktivni i misle o onom što rade. Kada im podelim zadatke, oni misle da se igramo. A u stvari, oni uče. I to je najbolji način usvajanja funkcionalnih znanja”.


Nastavak teksta, fotografije i više detalja o radu ove sjajne učiteljice, čitajte OVDJE.

 

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)


DEPO
KOMENTARI