dragan bursać/ Kad istina izviri iz celofana

Pismo za Martinu M.: Ko će grudi ljubiti, kad grudi nema... Ko će doživjeti kastriranu ženstvenost, u ženi koje ima?!


06.06.18, 17:18h

 

www.interview.ba

Piše: Dragan Bursać

 

Martina nas je dočekala u bijelom. Pogledala je po nama, naklonila se, sklonila se i ćutala. Slušala je par nas privilegovanih. Onih koji su došli da čuju nju i uklope glas svoj u njeno djelo.

 

Ne zajebavaj!

 

A kako je sve započelo? Ne znam detalje. Tek, za vrijeme mog boravka u Beogradu, poslala mi je poruku Martina. Kaže da bi bilo lijepo da se vidimo. Promovira knjigu. Biće par ljudi. Ja joj kažem ne mogu, ona mi kaže, ne zajebavaj, dođi. Ja joj kažem, ne mogu. Ona mi kaže, dobro, al' mi barem snimi koju lijepu riječ mobitelom, pa pošalji. I ja stojim, gledam sebe kako stojim, zurim u mobitel i razmišljam. Naravno da mogu! Ko ne bi mogao!

 

Čuj, zove te Martina na promociju svoje knjige, a ti kažeš da ne možeš?! Pa da propustiš najveću promociju knjige na Balkanu, da propustiš Martinu, kulturnu baštinu ove zemlje i ovih zemlja. Da te djeca i unuci zajebavaju kako nisi došao na promociju Martinine knjige, a mogao si. Zajebi priču!

 

I sada je opet gledam, uspravnu, poput anđela. Što bi Martina, rekla, zajebi me anđela, kad i sam znaš da pametne žene ne moraju imati sise. U tom narativu, gubim se sa Martinom, sa tristo ljudi, sa sisama, sa kanceromdojke, sa najvećom promocijom u mom životu, sa neobuzdanom energijom, koja se širi i od Tanatosa stvara Eros. 

 

Nije mi dobro. 

 

Trebalo bi biti sjajno, ali dok ne progovorim, nije mi dobro. Ispred mene Martina M. Smije se i gleda. Ljudi se smjenjuju. Pametni, umni, elokventni. Bez patetike, virtuozno pakuju taj Tanatos u Eros, tu patetiku u humor, tu morbidnost u životnost. Opasnu, tačnu i ozbiljnu životnost.

 

Aleksandar Trifunović kaže kako na kraju, htjeli mi to priznati ili ne, ostajemo sami na stejdžu sa smrtnošću. Jedan na jedan. Preznojavam se i gledam. Jebeno tačno. Mile Stojić čita svoju poeziju. Iz kamena hercegovačkog za astronauta na Mjesecu. Ehej, to je Martina. Srđan Puhalo, preko video linka kaže kako je ta Martina živa napast za sve. Za roditelje, porodicu, okolinu... Pa se obraća vjernicima. Pa se obraća Bogu i napominje ga da ne dira Martinu. Zeznuće se ako je uzme. Smoriće Martina Boga do Boga. 

 

Ljudi se smiju. Svih tristo duša i onih tristo napolju, kao iz nekog filma, isijavaju energiju trista hiljada Sunaca. 

 

Kad grudi postaju sise i istina izviri iz celofana 

 

Djevojka sa sarajevske Akademije ustaje i govori stihove Martinine. Govori o kanceru koji se pretvara u rak naš svagdašnji. Govori Martina kroz nju. Pa kaže ko će grudi ljubiti, kad grudi nema? Tako kaže poeJezija, a Martina piše kako se izgovara. Sise! Ko će doživjeti kastriranu ženstvenost, u ženi koje ima?! Pa se svi kolektivno zagrcnemo. 

 

Nas 300 i onih par stotina u dvorištu. Nad nama lebdi, šta je pičkasto muško bez brkova, kad mu se daje najhrabrije žensko u Univerzumu bez sisa. Ćutimo, ali Martina ima odgovor. Da, ima princa, koji ljubi njeno tijelo, njen život, baš takav i ljubi nju. Martina ćuti, dok glumica recituje. Ljudi plaču. I opet je najženstvenija, ta Marina.

 

Smješka se, a ja se znojim. Kako možeš, Martina, da se ne znojiš? Ti ideš na rezanje, ideš Bogu na istinu za dva dana, za manje do 48 sati?! A opet se dobro zajebavaš i sa nama i sa Bogom. Neko reče moje ime. Ja, onako znojav gledam u lica 300 ljudi i naslućujem one iza prozora.

 

Krava je krava

 

-Martina, znaš da sam došao zato što me mrzi da filmujem svoje govore. Da sam htio snimio bih par minuta i to je to. Martina, znaš da je sve ovo sranje. Jer biti sad, ovdje, večeras na nekom drugom mjestu je zločin, pogotovo ako sam u mogućnosti da dođem. Martina, ti si bogatstvo ove zemlje i sad, jebi ga, glupo je da me nema u udžbenicima istorije dok ti budeš u lektiri. Glupo je i idiotski, Martina,glupo je da me neko cima, kako to da nisam bio sa najvećom bosanskohercegovačkom književnicom na najvećoj promociji ikada, a bio sam pozvan. Baš bglupo! Ali, ti me tako nerviraš, tako me isprovociraš kad nešto napišeš pa udariš kasabu u čelo. Krivo mi je što to niasm uradio ja. I znaš šta, Martina, danas dok sam dolazio u Mostar, vidio sam na putu krave. Puno krava. Negdje prije Kupresa. I znaš šta sam rekao? To su bile najobičnije...

 

Gužva, onih 300 ljudi i oni spoljnji neprijatelji, svi su se urotili protiv mene. I sparina i omorina i neka čudna žeđ. Gledam lijevo, gledam desno, nigdje moga odogvora po pitanju blentavih krava.

 

-To su bile krave, šapnu mi Martina. Samo krave.

-To su bile krave. Martina bi rekla, jebo te, to su bile samo krave, odapeh.

 

Aplauz! Ljudima dago. Ljudi su se našli i pronašli i u stihovima i u tekstovima i u pričama i u Martini. Ne znam koliko su primijetili kako nam Martina pomaže. Svima nama.

Pa bih se zahvalio na prilci da mi Martina pomogne. Situacije je naložila, a mi prisustvovali esenciji genijalne žene. Nešto neviđeno. Toliko je bilo Maritne u nama i oko nas da smo svi kolektivno, kako u kakvom kultu zaboravii najbitnije.Samo  zaboravili smo da čujemo Martinu.

 

Još je rano, pope!

 

Ustala je, zahvalila se svima. U jednoj ruci mikrofon, drugom se drži za struk. Kaže, u gotovo sakralnoj atmosferi, kako je zvao paroh, koga zna još iz djetinjstva. Svi zaleđeni:

-Pope, ako si mislio begenisati mjesto govornika na mojoj sahrani, zajeb'o si se. Još je rano. Ne planiram na put. Ne još.

Smijemo se. Nas 300, onih 200 na prozorima i Vaseljena cijela.

Ovo sve sam ti mislio reći u kameru, Matina. Ali sam došao.

 

Apendix:

 «Velika dvorana Centra za kulturu u Mostaru nikad ranije nije bila toliko ispunjena. Posjetitelji su doslovno stajali i u dvorištu te kroz otvorene prozore svjedočili promociji nove knjige «Huzur» Martine Mlinarević.»

 

(DEPO PORTAL, BLIN MAGAZIN/mr)


DEPO
KOMENTARI