PRIČA IZ SARAJEVSKE PROŠLOSTI (VI)

Nevin u pritvoru: Kad je 'pao' Alija Izetbegović i njegova grupa, prva žrtva cinkaroša bio je Džemaludin Latić!

Nedjeljni magazin06.07.17, 12:52h

Nevin u pritvoru: Kad je 'pao' Alija Izetbegović i njegova grupa, prva žrtva cinkaroša bio je Džemaludin Latić!
S nevjericom sam gledao u advokata, kakve nekolike godine, ali u sebi kontam - bitno je da se riješim pritvora, ja ću to sam rješavati... Tad sam shvatio da advokati i sudije trguju ljudskim životima i sudbinama

 

Pred čitaocima DEPO Portala je šesti dio "Priča iz sarajevske prošlosti" - sjećanja autora na boravak u Centralnom zatvoru u Sarajevu i život među lopovima, ubicama, krimilacima, ali i nevino optuženom žrtvana nekadašnjeg sistema...

 

Piše: Ahmed HRAPOVIĆ

    
Ono što u početku nisam shvatio je razlika između pritvora i zatvora. Pritvor je dio istrage, iz pritvora se može kući ako se odbraniš od napada, a iz zatvora ne, u zatvor idu pravosnažno presuđene osobe. To mi je objasnio jedan višestruki povratnik. Ubacilo ga među nas, a on se odmah deklarirao da je lopov i da mu je to treći ili četvrti put u pritvoru, a zvao se Ismet Livnjak - Piše, bio je po zanimanju moler. Malo poslije njega ubacili su nam i jednog džeparoša, ne sjećam mu se imena, on je opet bio pekar, ali volio da džepari.


Tih dana sam pristao da se ošišam, bilo je uistinu teško održavati dugu kosu, upravnik zatvora je bio u pravu, i brico Franjo me s merakom ošišao, rekao bih pomalo i sadistički. Jedva su me prepoznali u ćeliji.


Od ranije smo napravili dogovor kako da održavamo higijenu u ćeliji, tako što se svakodnevno izmjenjivao pritvorenik i čistio parket i toalet. Došao je red na ovog lopova Livnjaka. Primijetio sam da ne želi da obavi svoju dužnost, odmah sam pomislio da je to zbog novopridošlog pekara džeparoša. I bio sam u pravu, jer gdje bi on da čisti parket i wc, valjda je imao o sebi kao višestrukom povratniku „visoko mišljenje“.

 

Onda jedan iz unutarnjeg džepa sakoa izvadi pasoš, otvori ga i pokaza mi nekoliko stranica sa štambiljima Irana, Egipta, Sirije, Iraka, Saudijske Arabije... Pokazaše mi i moju fotografiju na pasošu. Taj što je izvadio pasoš reče mi da priznam, imaju dokaz...

 

Rekao sam mu da počisti parket i toalet, ali je odbio, kao nije to za njega. Onda sam mu rekao da to uradi isti tren ili ću tražiti intervenciju straže, izbaciti „signal“. A „signal“ se sastojao od jednog dugmeta na gornjem dijelu štoka vrata i kad se ono pritisne, s vanjske strane štoka iskoči nešto kao neka papučica, i to jako lupi, straža čuje i odmah hitno dolazi, jer se taj „signal“ aktivira u samo hitnim slučajevima, ako nekome pozli, ako se neko potuče, ili ako neko pokuša nešto sebi da učini, poput samoubistva i sl. Ovaj lopov je odmah skočio, uzeo krpe, vodu, deterdžente i sve očistio kako smo to svi radili. Nakon što je izvršio čišćenje, valjda da bi bio mangup pred onim džeparošom, rekao mi je:


- Platit ćeš mi za ovo, srest ćemo se nekada na slobodi.


Odmahnuo sam ležerno rukom i u sebi kontam: „Ko ti j**e mater lopovsku, da samo znaš koliko te se bojim“, i dobacio sam mu pred svima, što nikada nikome ozbiljno u životu nisam rekao:


- Možeš me povući za izvjesnu stvar!


U neko doba odveli su me u advokatsku sobu, pomislio sam da je advokat, ali nije bio dan kad advokati dolaze u posjet pritvorenicima. U advokatskoj sobi sam zatekao trojicu tipova i ono što mi je prvo zapelo za oko je da su sva trojica bili identično obučeni. Tamno plava odijela, bijele košulje i tamno plave kravate. Rekli su mi da su iz SUP-a i da su došli po dodatne informacije. Šutio sam, posmatrao ih, na neki način bili su mi čudni, onda me je jedan od njih pitao u koje sam sve arapske zemlje putovao. Rekao sam da nikada nisam bio niti u jednoj arapskoj zemlji. Prisjetih se da su mi takvo pitanje postavili prvog dana na saslušanju u gradskom SUP-u, ali na to nisam obraćao pažnju.  


Nisu mnogo pričali, postavljali su kratka pitanja, a onda jedan iz unutarnjeg džepa sakoa izvadi pasoš, otvori ga i pokaza mi nekoliko stranica sa štambiljima Irana, Egipta, Sirije, Iraka, Saudijske Arabije... Pokazaše mi i moju fotografiju na pasošu. Taj što je izvadio pasoš reče mi da priznam, imaju dokaz, i da im kažem s kime sam se sastajao u tim zemljama. Malo sam zablokirao, a onda sam rekao da je to neka zajebancija i da ja nikada u svome životu nisam vadio pasoš i da nikada nigdje van granica Jugoslavije nisam išao. Dodao sam da sam obišao cijelu Jugoslaviju, gotovo da nema sela u kojemu nisam bio, ali van Jugoslavije nikada i čemu ti falsifikati. Tada jedan skoči i reče:


- Mamče mu, bre, je**m.... ko nam uvali ovaj slučaj... vidi se na momku da ima svetačko lice!

 

Nikada nisam saznao ko su bili, mislim da su bili iz DB-a Saveznog SUP-a. Razmišljao sam da li da kažem advokatu, ali nešto mi je govorilo da mu u potpunosti ne vjerujem


Onda reče da krenu, pokupili su dupljak pasoš, pozvali stražara da me vrati u ćeliju. U povratku upitah stražara Milka ko su ovi tipovi, djeluje kao da su iz Srbije. Milko mi reče da su iz Beograda i da su u pritvor ušli bez znanja i odobrenja istražnog sudije. Još je dodao da je to prvi put da se tako nešto desilo, jer je obaveza da istražni sudija dodijeli odobrenje za posjet pritvoreniku, bez razlike o kome se radilo, članu porodice, radnicima SUP-a ili bilo koga ko bi htio u posjet pritvoreniku. Nikada nisam saznao ko su bili, mislim da su bili iz DB-a Saveznog SUP-a. Razmišljao sam da li da kažem advokatu, ali nešto mi je govorilo da mu u potpunosti ne vjerujem.

 

zatvor-resetke
Pitao sam stražara šta je to, on mi reče da je to takozvana smrtna ćelija, ćelija u kojoj borave osuđenici na smrtnu kaznu. Tada mi reče da je tu boravio Šemsko Šiljak, ubio nekog Asima Pleha negdje oko Goražda, a prije njega i Višnja Pavlović i Bajčeta. Višnja Pavlović i taj tip Bajčeta u Zenici su presreli dvanaestogodišnjeg dječaka Brunu Čalića, najprije ga Bajčeta, po nalogu Višnje Pavlović zaklao, a onda ga još na desetine puta izbo. Znao sam za ovaj monstruozni dvojac, kasnije sam i pisao o tom monstruoznom zločinu. I Višnja Pavlović i taj Bajčeta strijeljani su na Zlatištu

Bilo je to dugo toplo ljeto. Nikad da prođe. Safet Demirovski Pape reče mi da je pao i njegov jaran i „poslodavac“ džeparoš Puška Sakib. Pitao me je da li znam Pušku, rekao sam da ga poznajem s Baščaršije, nismo se družili nikada. Pokazao mi je neke slike s Puškom, a onda primijetim jednu njegovu sliku na kojoj on, Safet, leži na nekom otrcanom kauču, a po njemu nabacano desetak novčanica od po 100 njemačkih maraka. Te fotografije je dobio u pismu i sva pisma se, normalno, pregledaju od strane komandira ili načelnika, to je jedan vid cenzure. Rekao sam mu da će ga ta fotografija ukopati. Tako je i bilo.

 

U augustu mjesecu dobio sam poziv za sud, kod Abdulaha Hadžikarića. Poklopilo se da me vodi Rade Terzić, s njime sam mogao uvijek razgovarati o mnogo čemu. Nekoliko noćiju prije, bilo je gluho doba noći, čula se buka iz ćelije ispred naše, pa sam ga pitao šta se dešavalo? Onda mi reče da se neki pritvorenik htio objesiti u ćeliji, i to baš tu noć kad je Rade bio na dežuri. Priča mi Rade:
    

- Zamisli idiota, htio se objesiti u mojoj smjeni i meni natovariti belaj. Sreća pa sam na vrijeme primijetio kroz špijunku na vratima da se nešto dešava u toj ćeliji. Upalio sam svjetlo i primijetio pritvorenika kako se pokušava objesiti plahtom o krevet. Namlatio sam ga toliko da su ga u ćebetu odnijeli u bolnicu. Neće mu više nikada na um pasti tako nešta.


Abdulah Hadžikarić mi je rekao da će narednih dana predati moj spis tužilaštvu i da se time naši putevi razilaze, da me neće više pozivati na saslušanje, jer ne vidi potrebe, a i ne zna šta bi me pitao. Onda sam ja njega pitao šta je s pritvorom, rekao mi je da je to u rukama tužilaštva i opet mi ponovio ono što mi je rekao prilikom prvog saslušanja: „Što se tiče mene, ja bih te odmah pustio, ali je pritisak nenormalan i ja tu ne mogu ništa. Po meni, u tvom slučaju ne postoji osnov za krivično gonjenje.“  

 

Potom smo Rade i ja krenuli natrag u pritvorsku jedinicu. Rade stražar mi reče da svi oni koji rade u pritvoru znaju da sam „spengan“ bez veze. Pričali smo o mnogo čemu, pa i o kriminalcima povratnicima, lopovima, džeparošima, provalnicima. Pitao sam ga kako s njima izlaze na kraj, jer mnoge koje ja poznajem sa slobode su prava napast, napadaju ljude iz čista mira ili zbog najobičnije sitnice, mlate ih.

 

Ta vrsta ljudi je dobila toliko „mare“, da kad ih pozovu da ih pitaju o nekome iz ćelije, oni kažu više nego što treba. I bio je Rade u pravu, to sam osjetio na svojoj koži, a i nakon što je „pao“ Alija Izetbegović i njegova grupa jer će žrtva biti Džemaludin Latić

 

Onda mi Rade reče da u našoj ćeliji imamo jednog koji je dio kriminalnih grupa. Mislio je na Safeta Demirovskog, pa priupita da li smije pisnuti? Onda nadoveza i Pušku Sakiba, rekavši da mu je tu i jaran, da je Puška manji od makova zrna. Pitao sam da li se plaše susreta na slobodi s tim kriminalcima, a Rade se iz prve nasmija:


- Znaš šta, kad nas stražare neki kriminalac, bio Puška ili bilo koji, sretne kad smo u civilki, oni se pišaju u gaće.

 

A kada smo u uniformi, tada se i upišaju i useru do za vrat. Oni veoma dobro znaju šta je izašlo iz raja -  pa nekoliko puta dlanom udari po pendreku i reče da je pendrek izašao iz raja.

 

Još mi je rekao da ih se kriminalci toliko plaše da su im najbolji i najsigurniji šmekeri – cinkaroši. Onda mi reče da se ne povjeravam pred takvima po bilo kom pitanju, jer ta vrsta ljudi je dobila toliko „mare“, da kad ih pozovu da ih pitaju o nekome iz ćelije, oni kažu više nego što treba. I bio je Rade u pravu, to sam osjetio na svojoj koži, a i nakon što je „pao“ Alija Izetbegović i njegova grupa jer će žrtva biti Džemaludin Latić.


Slučaj kojeg se dobro sjećam i mislim da je tragedija svih tragedija je slučaj nekog Zulfe iz Foče, starijeg čovjeka. Doveli ga kod nas, rekao je da je ubio nekoga i ništa više. Kasnije, kada je Karkin mijenjao Mirka Zovku, reče mi da je taj Zulfo ubio vlastitog sina. Sina koji se odao alkoholu, ko zna čemu još negativnom i svako malo je dolazio u kuću roditelja, maltretirao ih, uzimao im sav novac, ukratko nije im dao da žive normalan život, čak ih i tukao. Onda, jedne noći, Zulfo uzme pištolj, u pištolju samo jedan metak... i čekao Zulfo... u neko doba noći sin provalio kroz prozor da uđe u kuću, pošto su vrata bila zaključana a on nepoželjan gost... Zulfo podigao pištolj, povukao okidač i ustrijelio sina – posred čela. Kasnije ga sud oslobodio jer je djelo počinio u nužnoj samoodbrani.

***

Prilikom tog odlaska u advokatsku sobu, na petom katu sam primijetio prostor ograđen rešetkama. Pitao sam stražara šta je to, on mi reče da je to takozvana smrtna ćelija, ćelija u kojoj borave osuđenici na smrtnu kaznu. Tada mi reče da je tu boravio Šemsko Šiljak, ubio nekog Asima Pleha negdje oko Goražda, a prije njega i Višnja Pavlović i Bajčeta. Višnja Pavlović i taj tip Bajčeta u Zenici su presreli dvanaestogodišnjeg dječaka Brunu Čalića, najprije ga Bajčeta, po nalogu Višnje Pavlović zaklao, a onda ga još na desetine puta izbo. Znao sam za ovaj monstruozni dvojac, kasnije sam i pisao o tom monstruoznom zločinu. I Višnja Pavlović i taj Bajčeta strijeljani su na Zlatištu.

 

Zovko mi reče da o tome nikome u ćeliji ne govorim, kontam, Bože budale, da me sude nekoliko godina ni za šta i da još šutim. Po povratku u ćeliju rekao sam sve što mi je Zovko rekao i žestoko se za**bao, kao nikada u životu...

    
Bili su nam doveli još jednog ubicu, nekog Salku Omanovića iz Žepe. Mlad momak. Priča mi da je ubio najboljeg jarana. Pekao Salko s babom rakiju u avliji, pozvao tog svog jarana, učenika četvrtog razreda tehničke škole u Sarajevu. Pili cijelu noć, zajebavali se, a onda, u samu zoru, proradio šejtan i nešto se preporiječili. Kaže, Salko tek kupio nož na Novoj stanici u Sarajevu pri povratku s terena. I tim nožem svom najboljem jaranu zadao 30-tak uboda.  


Vodili su ga često na saslušanje... Kaže, najteže mu je bilo kad su mu pokazali fotografije golog tijela jarana mu s ubodima na mnogo mjesta. Priča da mu nije ništa jasno kako se sve dogodilo, samo zna da je nakon ubistva s ocem zagrljen prošao kroz selo i pjevali su: „Ko udari na ćaću i sina, ostat će mu djeca sirotinja“, a onda je čvrsto zaspao nakon čega ga je probudila milicija i odvela u pritvor.

 
Rekao sam mu da prizna sve, da se iskreno pokaje za sve, i da moli Boga da dobije barem koji mjesec ispod maksimalne kazne. Dobio je 13 godina. Jedne večeri, bilo je prošla ponoć, upali su stražari u ćeliju i prozvali Salku, treba da ide na izdržavanje kazne. Prišao mi je krevetu, zamolio me da mu dam jednu košulju, pitao sam stražare da ustanem, odobrili mi i Salki sam dao da odabere između tri košulje koju želi. Odabrao je jednu, zahvalio i otišao da odsluži zasluženu kaznu.


Negdje u augustu sam dobio optužnicu, čitao sam je naglas pred svima, svi su se cijepali od smijeha, a dan poslije posjetio me advokat Mirko Zovko, rekao mi da me je zapao sudija neki Vuletić, da je s njim razgovarao o mom „predmetu“ i da su dogovorili da me se osudi na nekoliko godina, ispod pet, i da me se pusti iz pritvora nakon tog ročišta koje su dogovorili za septembar. S nevjericom sam gledao u advokata, kakve nekolike godine, ali u sebi kontam - bitno je da se riješim pritvora, ja ću to sam rješavati.


Tad sam shvatio da advokati i sudije trguju ljudskim životima i sudbinama. Zovko mi reče da o tome nikome u ćeliji ne govorim, kontam, Bože budale, da me sude nekoliko godina ni za šta i da još šutim.
    

Po povratku u ćeliju rekao sam sve što mi je Zovko rekao i žestoko se za**bao, kao nikada u životu...

 

- nastavlja se -


Prethodne nastavke Priča iz sarajevske prošlosti možete čitati OVDJE.

 

(DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN/ad)

 


DEPO
KOMENTARI